U Staljina i Sovjetski Savez smo vjerovali. Nismo imali u koga drugog. Glavni teret tokom ovog rata podneo je Sovjetski Savez. Staljinova zasluga za ovu pobjedu je velika. Želeli smo da sa Staljinom i Sovjetskim Savezom imamo najbolje odnose. Ali, i komunisti su samo ljudi. To se vidi i ovde. Između komunista Staljina i Tita i rukovodstva ovih partija izrodili su se nesporazumi. Kasnije su nesporazumi prerasli u sukob.
Mi, komunisti Jugoslavije, saznali smo da nešto nije u redu između naših partija i rukovodstva, onda kada su počela da nam se upućuju pisma. Pisma je potpisivao Molotov. U početku smo mislili, ili smo tako želeli, da Staljin ne zna za to šta se sve nama u tim pismima govori i imputira. Mislili smo da to Berija kao šef KGB nešto burgija, ali smo ubrzo saznali da iza svega stoji lično Staljin. I da baš sam Staljin zahteva da se smeni sadašnje rukovodstvo naše partije i da tamo dođu drugi ljudi koji će bolje slušati Staljina. Šta smo mogli drugo nego da uđemo u sukob i sa Staljinom. Do sada, Tito i naši rukovodeći ljudi pružili su otpor Hitleru, posle toga zapadnim zemljama, a sada i samom Staljinu.
Napad na Jugoslaviju je velika Staljinova greška – tako su rekli, kad su posetili Jugoslaviju posle Staljinove smrti, Hruščov, Bulganjin i Mikojan. Tačno je to da je to bila velika Staljinova greška. Jugoslavija se održala, ali je ovde tada, tim napadom počela da se vrši podela među komunistima Jugoslavije. Međutim, nije ovde počela da se vrši samo podela među komunistima Jugoslavije, nego podele u međunarodnom radničkom pokretu. To je imalo uticaja na budućnost radničkog pokreta u svijetu.
Staljin nije mogao da shvati da će mala Jugoslavija pružiti otpor i da neće pred njegovim zahtevima kapitulirati. Pokrenuo je čitav mehanizam da Jugoslovene opameti. Pokrenuo je, od propagandne, političko-ekonomskog pritiska, pa sve do upućivanja divizija na granice Jugoslavije. Nije bilo lako sve to izdržati. Pogotovo teško nam je padao pritisak na naš državni suverenitet. Zastrašivali su nas pritiskom na naše granice. Ne samo zastrašivali, nego su ubijali naše vojnike graničare.
Ostali kapitalistički svijet čekao je da vidi da li će zaratiti dve komunističke zemlje, ili će možda Tito koji je Hitleru rekao NE, sada ovde, pred Staljinom kapitulirati. Bili su ovi sa Zapada razočarani, do rata između komunista nije došlo, a Tito nije ni pred Staljinom pokleknuo. Izdržati ovaj Staljinov pritisak nije bilo ni malo lako. Divizije na granici prete, svakog momenta mogu da krenu, avijacija leti za nekoliko minuta može biti nad Beogradom. Pamtimo dobro nemačke avione, nije to bilo tako davno. Mi smo se spremali. Jedino smo znali: ako krenu, borićemo se, branićemo svoju zemlju. Negde u to vreme, dok su se sovjetske divizije vrzmale oko naših granica, upitao me je američki ambasador: “Ako bi vas Rusi napali, hoćete li dozvoliti našim divizijama da sa Jadrana uđu da vam pomognu”. Nećemo, odgovorio sam. Zašto, pita on. Izgleda, očekivao je pozitivan odgovor. Zato, odgovorih, kad isteramo Ruse, moramo ratovati sa vama, da bi isterali vas. Nije me više ništa pitao.
U to doba blokovske podele, postojanja NATO pakta i vojne grupacije zemalja Istočnog bloka, poznatog kao Varšavski ugovor, Jugoslavija je postojala kao nezavisna nesvrstana zemlja. Ona nije pripadala nijednom bloku, ali je bila tu, između blokova. Obe strane nastojale su, bar u prvo vreme, da nas privuku sebi. Kasnije su navikli na naše nezavisno prisustvo. Bili smo neka solidna vojna grupacija koja postoji i razdvaja dve najveće svetske vojne grupe. Smatrali su nas centrom ravnoteže snaga. Bili smo tu, imali smo planove da se branimo od onog ko bi nas napao.
Tada je ovim Staljinovim napadom počela prva podela među komunistima Jugoslavije. Jedan manji deo komunista smatrao je da je Staljin nepogrešivi vođa svetskog proleterijata, da on ima pravo i prihvatili su sve ono što nam Staljin upućuje kao naše greške. Ti komunisti bili su za to da se izvrši promena političkih ljudi i da se dovedu oni koje Staljin prihvata. Drugi, veći deo komunista, smatrao je da Staljin greši i da su Tito i ostali rukovodeći ljudi u pravu, te da ono na šta nam Staljin ukazuje treba odbaciti. Međutim, Staljin se nije oslanjao na pisma koja nam je slao, nego i na vojne jedinice koje je postavio odmah iza naše granice. Ozbiljna pretnja napada mogla se svakog momenta desiti. Ta pretnja upadom vojne sile učinila je da se moralo unutar komunista Jugoslavije raščistiti ko gde stoji i ko će u slučaju rata biti na kojoj strani. Moralo se razgraničiti šta sa nekom novom “petom” kolonom.
Oni koji bi podržali napad sovjetske armije u ovoj situaciji morali su biti onemogućeni, morali su biti pohapšeni. Onda se smatralo da su oni izdali zemlju. Oni, pak, koji su tada podržali Staljina, smatrali su one komuniste koji su ostali uz Tita i svoju Komunističku partiju, da su izdali komunističku ideologiju, zvali su ih revizionistima. Ta podjela u Komunističkoj partiji Jugoslavije koja je nastala tada, Staljinovim napadom, još uvjek postoji, još ona nije prevaziđena. Svakako da je bilo grešaka. Nije bilo vremena da se procjeni koga je sve trebalo hapsiti. Bilo je grešaka i u načinu prevaspitavanja. To sve treba priznati. Ali treba sagledati i uslove koji su tada postojali, i pritiske u kojima se sve ovo odvijalo. Bez obzira na sve, podjela koja se tada desila nanijela je ogromnu štetu komunističkom pokretu Jugoslavije. Tada se među komunistima Jugoslavije rodila mržnja. Oni koji su proveli jedan deo vremena na Golom otoku počeli su da mrze one koji su ostali uz Tita, smatrajući da su i oni krivi za sve njihove patnje i za neiživljene ambicije. Ovi drugi komunisti, koji su ostali dosledni svojoj partiji, smatrali su one druge da su izdali svoju partiju, svoju državu i stavili se na stranu onih koji su grubo neistinama napali Jugoslaviju.
Nije ovo bila velika Staljinova pogreška samo prema Jugoslaviji. Vjerovatno da je to nama najteže palo i da smo je najteže prevazišli, ali ovaj nehumanistički napad, koji se ničim nije mogao pravdati, koji se nije činjenicama dokazivao, imao je posledica po čitav komunistički pokret. Bilo je dosta rukovodećih ljudi u drugim partijama koji se sa ovim Staljinovim napadom na Jugoslaviju nisu slagali, i ono što je tu najžalosnije, neki su zato stradali.
Sve se ovo dešavalo u doba kada je Staljin bio na vrhuncu ukupne vojne i državničke moći, posle velike pobede nad fašističkim silama, kako onih u Evropi, tako i Japana u Aziji. Tada, kada mu se niko nije smeo suprotstaviti, ipak Tito je imao i odvažnosti i lične hrabrosti, da i Staljinu kaže – NE.