Voren Cimerman je ličnost koja je u doba rasturanja Jugoslavije bila tu na pogodnom mestu, koja se mogla u sve mešati i koja je mogla na neke događaje uticati. To je ličnost koja je mnogo znala, koja je sa mnogim rukovodećim ljudima kontaktirala. On o nekim od njih iznosi svoja zapažanja, takođe i on se ne ustručava da o nekim događajima ne kaže svoj komentar. Tako iznosi: “Raspad Jugoslavije je tipičan primer nacionalizma, diktiranog od vrha prema dole. To je – po njemu – izmanipulisani nacionalizam u delu sveta gde je kroz istoriju mir preovladavao više nego rat, i gde je četvrtina stanovnika u mešovitim brakovima. Manipulatori su koordinirali, pa čak i provocirali manja etnička naselja s namerom da izazovu i probude netrpeljivost koja je posle uveličavana kroz medije, a zatim je to opet vodilo novim nasiljima.”
Interesantno, Cimerman optužuje Slovence da su otpočeli rat, a da pre toga nisu pokazali ni najmanju želju za sporazumom. On dalje kaže: “Slovenački separatistički nacionalizam je bio jedinstven u Jugoslaviji. Niti je građen na žrtvama, niti na neprijateljima. Mada su mrzili Miloševića, svoju ideologiju nisu izgrađivali na tome, jednostavno su želeli da budu ostavljeni sami. Njihova vrlina je bila demokratija, a mana sebičnost. Oni nose znatnu odgovornost za krvoproliće koje je usledilo posle njihove secesije.”
Što se Hrvatske tiče, Cimerman govori da je po njemu Franjo Tuđman nepomirljivi nacionalista. Prvi put se sa njim sreo posle njegove izborne pobede. Pre toga ga je izbegavao zbog ekstremnih predizbornih izjava. Za Tuđmana ambasador Cimerman kaže: “Doručkovali smo u prostorijama američkog generalnog konzulata. Tuđman je opsednut nacionalizmom, za razliku od Miloševića kojeg pokreće želja za vlašću.” Dalje za Tuđmana nastavlja: Njegova privrženost Hrvatskoj se ogleda u izuzetno uskim shvatanjima, pri čemu nikada nije pokazao dovoljno interesa i razumevanja za demokratska dostignuća. Sedeo sam, nastavlja Cimerman, jednom sa Tuđmanom na ručku i slušao nekoliko njegovih ministara koji su govorili o Srbima u najgorem rasističkom maniru. On im se nije u tome pridružio, ali ih nije ni sprečavao. Poznato je da je Tuđman ozbiljno kumovao povredama u uskraćivanju prava Srbima u Hrvatskoj.
Cimerman iznosi svoj stav da nije trebalo da dođe do priznavanja nezavisnosti nijedne od jugoslovenskih republika, sve dok se one međusobno ne dogovore o uzajamnim odnosima. Da je taj stav bio primenjen, manje bi krvi bilo proliveno i u Bosni, misli Cimerman. On prigovara američkoj vladi što nije igrala značajniju ulogu u jugoslovenskoj krizi. Navodno, tada je Jugoslavija bila vruć krompir pa niko u Vašingtonu nije hteo da ga uhvati. Cimerman dalje misli da se američka nezainteresovanost poklapala sa porastom pritisaka na Bosnu. Ni Milošević, ni Tuđman nisu, priča Cimerman, pokušavali da sakriju od njega planove za Bosnu. Na kraju jednog dužeg sastanka, Tuđman je žestoko napao Izetbegovića i Muslimane u Bosni, govorio je da su to fundamentalisti koji koriste Bosnu kao mostobran za proširenje vlastite ideologije po Evropi, pa i u SAD. Bosna bi trebalo, govorio je Tuđman, da se podeli između Srbije i Hrvatske.
Interesantno je kako su svi tadašnji rukovodeći ljudi ne samo ručavali, nego sve planove, sva razmišljanja pretresali sa ambasadorom Cimermanom. Cimerman njih čita, studira i daje svoje mišljenje. Tako onda kaže: Miloševićeva strategija prema Bosni, za razliku od Tuđmanove, bila je više proračunata nego emotivna. Kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost i povukle se iz svih saveznih institucija, Milošević – uprkos svemu što je uradio na rušenju Jugoslavije – sada počinje sebe da proglašava naslednikom. Od tog trenutka u svakom razgovoru koji sam imao sa njim – koliko je takvih razgovora bilo – isticao sam, kaže Cimerman, odlučno protivljenje SAD bilo kakvoj upotrebi srpske vojske u Bosni.
Opet se radilo o zajedničkom ručku. Ovog puta Cimerman je ručao, kako sam kaže, sa Ejupom Ganićem, zamenikom Izetbegovića. Pitao sam ga, kako kaže Cimerman, da li će Bosna insistirati na priznavanju. Ganić je rekao: Naravno da ćemo insistirati na priznavanju. Ranije je Izetbegović čak razgovarao sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Genšerom gde je trebalo da ubedi Genšera da bi priznavanje Hrvatske i Slovenije bilo fatalno za Bosnu.
Cimerman je pratio i Radovana Karadžića. On za njega kaže: Glavne njegove karakteristike su tvrdoglavost i duboko usađena mržnja prema Muslimanima, Hrvatima i svim drugim nesrpskim narodima u susedstvu. On je bio arhitekta pokolja Muslimana u njihovim selima i artiljerijskih napada na civilno stanovništvo. Zatim Cimerman kaže: Karadžić i Milošević su se preda mnom vrlo svesno pretvarali kako ne poznaju jedan drugog sasvim dobro, i da ne koordiniraju akcije. Po ovoj izjavi ispada da je on sa ovom dvojicom bio skoro stalno zajedno – vidite šta Cimerman dalje govori. Kad god bih pitao nešto o Bosni, Milošević bi poprimio izraz anđeoske nevinosti. “Ali, zašto dolazite meni, gospodine Cimerman, Srbija nema ništa sa Bosnom… To nije naš problem.” To je odgovaralo obojici vođa – Miloševiću da izbegne odgovornost, Karadžiću da nije Miloševićev potrčko.
Cimerman je bio obični ambasador, istina jedne velike sile, SAD, ali ipak previše konaca bilo je u njegovim rukama. Svi su išli njemu, svuda je on stizao, sve je on odlučivao. Svi su njega pitali, tako da je njegova uloga bila u svemu što se u Jugoslaviji desilo – znatna.
Ovde, on nije rekao zašto se umešao u sukob, sprečio bombardovanje Slovenije, a nije sprečio ubijanje vojnika JNA tada u Sloveniji. Takođe, ništa ne govori kako i zašto je zaustavio tenkovsku kolonu koja se kretala ka Sloveniji, a zaustavljena je pre prelaska hrvatske granice. Cimerman ne govori koliki je uticaj imao na generala Veljka Kadijevića i zašto je sprečio da se uvede vanredno stanje u zemlji. Ne kaže ništa ni o tome zašto je Izetbegoviću javio u Lisabon da ne prihvata podelu Bosne na kantone. Cimerman dosta zna, a vrlo malo je rekao. Možda će nekada iznijeti više. Cimerman je uradio i više nego što su oni koji su ga poslali očekivali.