Rat smo vodili na svoj sopstveni način. Na Titov način. U rat smo ulazili dobrovoljno. Ulazila je uglavnom omladina, vojnički neobučena, može se reći nespremna. Sem želje da se bori, nije imala sa čim, niko joj ništa nije mogao dati, sama je unijela svoj entuzijazam. Učila je u borbi, kroz akcije. Na kraju, oni koji su preživeli bili su sjajni ratnici. Od malih grupa na kraju rata bila je to brojna i za sve oblike rata sposobna armija.
Kad je rat završen, stajali su pred narodom, pred ratnicima, pred rukovodstvom, novi veoma teški problemi. Stajala je potreba obnove i izgradnje porušene i ratom razorene zemlje. Kako i sa čime to uraditi? Opet golim rukama i onim istim entuzijazmom sa kojim smo se borili. Nikada, verujem, Jugoslavija nije imala niti će imati ovakav radni elan, ovakvo jedinstvo kakvo je onda postojalo. Svi rade, svi dobrovoljno prihvataju obaveze, svi se uključuju u radne akcije. Zato obnova porušenog ide mnogo brže nego što se to moglo predvideti. Svi smo tada pokušavali da nadjačamo sebe. Žurili smo, možda i previše. Zato smo i grešili. Uzimali smo i tuđa iskustva. Koga, nego od prve socijalističke zemlje, od SSSR. Velika zemlja, ali drugi način života, druga shvatanja. To sve nije se moglo nakalemiti na naše prilike, na način života naših ljudi. To se može reći u prvom redu za njihov način kolektivizacije. Nama nisu odgovarali kolhozi, pa možda ni sovhozi. Pokušaj stvaranja radnih zadruga kod nas nije uspeo. Morali smo to priznati i od tog načina udruživanja u poljoprivredi odustati. Nije nam odgovarala ni ubrzana industrijalizacija, i tu je bilo grešaka. Ali, sve su to bile početničke greške. Greške koje smo pravili u žurbi. Tada, a naročito posle sukoba sa SSSR-om, odnosno sa Staljinom, tražili smo svoj sopstveni put izgradnje socijalizma. Trebalo je krčiti svoj put, i to kroz nepoznat teren. Teško je bilo, možda i preteško izgrađivati zemlju posle četvorogodišnjeg rata i okupacije, pogotovo nemačkog tipa, gde je sve sistematski opljačkano ili pri povlačenju razrušeno. Eto, u takvim uslovima izgrađivana je Jugoslavija i to nova, socijalistička. Zato nije nimalo čudno što su pravljene greške.
Prve veće greške napravljene su prema selu i seljacima. Bilo je u pitanju žito. Glad je bila prisutna ne samo po gradovima, nego djelom i po ustaničkim selima. Narod je dao što je mogao, ali to je bilo u tim uslovima malo. Počelo se sa otkupom, ali je to bilo nedovoljno. Moralo se ići na prinudni otkup. Sve što je prinudno dovodi do grešaka, do prisiljavanja, do prinude. Tada su prinudni otkupljivači pravili različite načine prinude, nekad i drastične. A nekad je i zloba susjeda prokazivala i ukazivala otkupljivačima da neko nešto ima što u stvari ne postoji. Vreme čini svoje, to se na sreću zaboravlja.
Drugu sličnu grešku prema selu napravili smo uvozom tuđih iskustava. Iz prve zemlje socijalizma, iz SSSR-a, neki instruktori predložili su da se uveze njihovo iskustvo razvoja sela. Naime, da se umjesto individualnog načina proizvodnje uvede grupno, da se po sovjetskom tipu ide na kolhoze i sovhoze. Tako se počelo kod nas seljake gurati u – radne zadruge. To kod nas nije išlo. Seljaci su bili vlasnici imovine i naučili su da rade na svoj način proizvodnje. Bilo je i ovde pritisaka, ali manjih nego pri otkupu. Srećom, uvidelo se dosta brzo da to kod nas neće ići, pa je selo ostavljeno samo sebi.
Treća greška prema selu je došla sa sasvim druge strane. Došlo je preko sistema školovanja mladih. Uvedeno je osmogodišnje obrazovanje mladih. Šta se dobiva, a šta gubi ovim načinom obrazovanja, niko nije na vreme uvideo šta će se desiti sa selom. Nije niko sagledao opasnost i da se onda u zadnje dve školske godine u seoskim školama uvede da budu poljoprivrednog tipa, da spreme mlade, da ih obuče, da budu što stručnije pripremljeni za buduće poljoprivrednike. To nije urađeno, nego su spremali mlade sa sela da idu u grad, ove u industriju ili da nastave školovanje. Tako je selo polako, ali vremenom ostajalo bez podmlatka. Sela su, kako se kaže, opustela. Naročito su u tome prednjačile seoske omladinke. One su prve napustile selo, a za njima su pošli i muškarci. Prve dve greške su već zaboravljene, a ova treća je još aktuelna. Moraće se i njoj naći lek.