Jugoslavija je relativno mala zemlja, a složeno nacionalno komponovana, geografski na nezgodnom mjestu. Zato je bila uvjek izložena nasrtajima raznih vrsta i oblika. Naši narodi su prirodno otvoreni, srdačni, predusretljivi, da ne kažem naivni. Svakom veruju, sa svakim rado konverziraju. Uz to, živimo u doba kada se uvode sve noviji oblici rata: agenturni, psihološki, medijski, koristi se sve što može poslužiti da se potčini neki narod, neka zemlja, da se ovlada nekim prostorom. Svemu ovom treba dodati da velike zemlje imaju i velike pretenzije da osvajaju, imaju i velike mogućnosti da preko agenturnih centara, preko moćnih medijskih sredstava ili fabrika laži zasipaju one zemlje koje nameravaju da osvoje.
Jugosloveni su uopšte premalo obavešteni o stranim pokušajima prodora i aktivnostima koje se dešavaju u našoj sredini. Možda smo premalo i uspeli da otkrijemo i saznamo. Onda kad tu i tamo nešto saznamo, onda smo iznenađeni. Tako kad se đeneral Milan Nedić stavio u službu Nemcima, gotovo svi Jugosloveni bili su iznenađeni. Kada i zašto je Nedić postao nemački čovek ili agent to niko ne zna. Koliko dugo je sarađivao od ranije sa njima, to je takođe nepoznato. Koliko ljudi iz njegove okoline je zavrbovano i dalje tajno radi sa nekom stranom službom, to se ne zna. Ne znamo ni za Dražu Mihailovića čiji je on čovek. Govori se za avijatičara đenerala Mirkovića da je engleski simpatizer, a neki kažu agent, svejedno. Tek, kada se nešto desi, kad praksa pokaže, onda se sazna. Pa, agenture i agenti i rade tako da se za njihov rad ne sazna.
Jugoslavija je opkoljena velikim silama, svaka od njih ima svoje pretenzije i svaka od njih nastoji da ostvari svoje interese i na tome je radila. Da počnemo od Nemačke. Dolaskom Hitlera na vlast, ona je krenula u svetsku ekspanziju. Jugoslavija je bila na tom njenom osvajačkom putu. Kao i svuda, u Jugoslaviji je stvarala snažno uporište. Tu su bili ljudi naklonjeni fašističkoj ideologiji kao što su: Dimitrije Ljotić, zatim Hođera, pa i Stojadinović. Tu su bili i oni ljudi koji su bili službenici u Austro-Ugarskoj monarhiji, oni u Sloveniji, Hrvatskoj, zatim u Bosni. Ne treba zaboraviti ni đake i studente koji su se školovali po Nemačkoj, kao i sve druge veze, lične i prijateljske, pa i trgovačke. Najzad, Nemci su već ranije ubacili oko pet stotina hiljada folksdojčera kao petu kolonu da radi u Jugoslaviji.
Italija je stvarala svoju agenturu radom katoličke crkve i vezamam preko Jadrana. Turska i druge muslimanske države stvarale su svoja uporišta u Bosni, Kosovu i Sandžaku, svuda gde živi muslimansko stanovništvo.
Francuska i Engleska koristile su ratno prijateljstvo da bi imali svoje agenturne centre. Bilo je očekivati da SSSR ima malo svojih veza. Međutim, on je koristio svoju komunističku ideologiju, i ne samo to. Postojala je slovenska naklonost prema Rusiji, pa su neki ljudi po direktivi svoje partije, a neki i samostalno, radili za sovjetsku obaveštajnu službu kao: Mustafa Golubić, Ivan Krajačić-Stevo, Kopinič, Čile Kovačević i drugi.
Amerika i SSSR naročito posle Drugog svetskog rata krenule su svaka na svoj način da agenturno pokriju prostor Jugoslavije. Posebno su koristile školovanje i razne kurseve, znači prisustvo naših ljudi na njihovim teritorijama. Sve u svemu, Jugoslavija je sa svih strana bila centar interesovanja. Svakako, pitanje je kako se braniti od ovolikog broja onih koji su usmereni da napadaju i razaraju našu zemlju. Jugoslavija je sa svih strana ispoljena interesovanju agresorskog uticaja. Oni koji razaraju Jugoslaviju su znalački prišli poslu. Znali su da će imati uspeha ako unište naše jedinstvo i ako građane unutra zavade i podjele. Počeli su tu podjelu praviti još u ratu. Podjelili su nas na one koji su stali uz okupatora – nedićevci, dražinovci, oni sa Pavelićem, Rupnikom i drugi, i na one koji su pošli da se bore protiv okupatora – partizani.
Posle rata prvu podjelu je napravio Staljin. Iza tog usledila je podela na one koji su naklonjeni Zapadu, koji su za kapitalizam i one koji su ostali dosledni komunizmu.
Ne treba potcjeniti ni podjelu prema vjeroispovestima: pravoslavci, katolici i muslimani. Uvjek su se u tim podjelama pronalazili nezadovoljnici, a među njima su nalazili svoju agenturu svi oni koji su radili protiv Jugoslavije. Sa njima su uvjek i nacionalisti, separatisti, antikomunisti i antititoisti. Svi oni koji su za razbijanje Jugoslavije.
Ne može se reći da zaduženi za odbranu Jugoslavije nisu poduzimali maksimalne napore da sačuvaju bezbednost poretka i zemlje. Treba imati u vidu poteškoće koje su uticale na to da nisu mogli uraditi više i postići značajnije rezultate.
Prvo – podela Jugoslavije na republike. Time je podeljena i služba bezbednosti, podeljeni se nisu mogli braniti od onih koji su napadali na Jugoslaviju kao državu u cjelini. Službe su sarađivale, ali nedovoljno, pa su i rezultati bili nedovoljni.
Drugo – orijentacija službe bila je više prema unutrašnjimproblemima i radu. To je bilo lakše. Tu su se radnici službe bolje snalazili. Za rad protiv stranih agentura trebalo je imati više znanja, više angažovanja, a za to naše službe nisu bile opremljene ni stručno ni tehnički.
Treće – uticaj politike i države smenom Rankovića i drugih visokih funkcionera službe; u najgore moguće vreme služba je obezglavljena. Oni koji su ostali nisu više znali ni šta smeju ni šta mogu da rade. Radili su samo neke bezopasne poslove, radili bezvoljno, pa su i takvi rezultati bili.
Nekad, kad se otvore kapije službi, kad te dosijee uzmu da rade novi ljudi koji nisu sobom opterećeni, saznaće se više, saznaće se prava slika i istina zašto se nismo uspešnije odupirali nasrtajima sa strane.