Tito je umro 4. maja 1980. godine. Još za života Josipa Broza Tita mnogi državnici i znameniti ljudi iz inostranstva pitali su nas “šta će biti sa Jugoslavijom posle Titove smrti”. Što je Tito više ulazio u godine, takvih pitanja bilo je sve više. Odgovarali smo “biće isto”. Mi smo tako želeli, želeli smo da ostane isto, vjerovali smo u Jugoslaviju koju smo zajedno sa Titom stvarali, vjerovali smo u institucije koje postoje, vjerovali smo u nas, pa smo tako i govorili.
Mi smo tako govorili, ali mnogi nam nisu vjerovali, nisu bili ubeđeni da će iza Titove smrti nastaviti da se u Jugoslaviji odvija život kao i u doba Titovo. Bilo je i takvih koji su bili bolje obavešteni od nas šta se sve oko Jugoslavije sprema, ali se nisu usuđivali da to primjene sve dok je jedan od najcenjenijih državnika bio živ. Tito je bio legenda svijeta. Tada su u Jugoslaviju dolazili i kraljevi i carevi, dolazili su i državnici najvećih država: Sad – Nikson, Ford, dolazio je iz SSSR-a Brežnjev, pa je tu bila i engleska kraljica Elizabet, sa svima je Tito znao kako da razgovara, da svi odu iz Jugoslavije zadovoljni. Tito je kao državnik bio poznat svuda po svetu, za Tita su znali i obični ljudi u Africi, Južnoj Americi. Znao ga je i cenio svet.
Tito je bio velika svetska ličnost. On je imao hrabrosti da Hitleru -kaže – ne. On je imao smelosti da Staljinu kaže – ne. On je imao odvažnosti da Zapadu kaže ne.
Tito je bio predsednik male Jugoslavije, ali vodio je svetsku politiku. Njegova reč čula se i slušala svuda. On je uspeo da preko Pokreta nesvrstanih okupi preko stotinu država. Uspeo je tako da spreči u doba hladnog rata treći – atomskonuklearni svetski rat. Spasao je čovečanstvo. To će mu istorija priznati.
Tito je uveo u svet politiku miroljubive koegzistencije. To znači da se sporovi rešavaju pregovorima i dogovorima, a ne ratom. Inicirao je da se u Jugoslaviji, višenacionalnoj zemlji, primeni politika bratstva i jedinstva, odstrani mržnja, da se prekine sa bratoubilačkim sukobima. Nažalost, to mnogi ljudi, pa i komunisti, nisu shvatili i prihvatili.
Tito je digao ustanak u Jugoslaviji. Bez Tita ne bi bilo ustanka, pa ne bi bilo ni ovako veličanstvene pobede. Tito je digao ustanak, a nije imao ni vojske, ni države koja bi taj ustanak podržale i pratile. Sve je trebalo borbom stvarati. Jugoslavija je pod Titom imala 45 godina mira, to istorija nije do sada zapisala.
Tito je bio čovek. Bio je u prvom redu čovek, pa onda političar, pa onda vojskovođa, pa onda državnik. Bio je svetska veličina. On je znao razgovarati sa državnicima, kraljevima, carevima, ali i sa radnicima, seljacima, znao i sa sveštenicima, pa i sa čobanima, znao sa svim ljudima, jer sve su to bili ljudi, samo različito obučeni i školovani.
Tita su obični ljudi voleli. Koliko su ga ovi voleli, toliko ga nisu podnosili mali sujetni politikanti i politički protivnici. Nisu ga podnosili jer dok je bio živ nisu mu mogli nauditi, nisu ga javno smeli napadati.
Tito se po ovoj ljudskoj džungli kretao kao lav. Uspravno i oprezno. Tito je ukazivao i govorio da svako zatvaranje u nacionalne okvire, bez obzira ko to radi i zbog čega, da to narodu ništa dobrog nije donijelo. Ne zatvaranje, nego otvaranje, govorio je Tito, i to u okvirima Jugoslavije, samo tada svi njeni građani dobijaju prostor da ispolje svoje sposobnosti i da ižive svoje nacionalne osobenosti. Tito je proročanski govorio da samo politika bratstva i jedinstva omogućava svim narodima Jugoslavije budućnost i otvara vrata progresu. Isto tako, Tito je ukazivao da svaki nacionalizam pre ili kasnije unosi neslogu koja u svojoj osnovi potencira mržnju prema drugim narodima, a to vodi ka obračunima, vodi ka prolivanju krvi i svakom drugom zlu. On je stalno isticao da se samo na politici bratstva i jedinstva mogu graditi dobri odnosi između naroda, pogotovo susednih. Tito je takve odnose gradio.
Vreme posle Tita je pokazalo koliko je on bio dalekovid i koliko je bio u pravu. Politika bratstva i jedinstva nije bila aktuelna samo za Titovo doba, nego je aktuelna za sva vremena. To je univerzalna politika za građenje boljeg zajedničkog života. Tito je govorio da samo oni koji su zadojeni nacionalizmom, oni koji u sebi nose mržnju, oni koji misle da se ratom mogu rešavati sudbine ljudi i država, takvi su protiv politike bratstva i jedinstva. Titova politika bratstva i jedinstva je duboko humana politika, ona traži da čovek voli čoveka, ona je protiv rata i osvajanja.
Veliki ljudi koji stvaraju velika dela, od ljudi, naroda za doprinos domovini, tim ljudima bivaju cjenjeni, poštovani i voljeni. Ali ima i malih osoba, ima bolesno ambicioznih ljudi kojima tuđa veličina smeta, takvi nisu u stanju ništa posebno stvoriti, ali mogu drugima zavideti, mogu takve ogovarati, mogu one koji stvaraju, koji su cjenjeni mogu ih neizmerno mrzeti.
Tito je stvarno stvarao velike stvari. Pokrenuti u doba okupacije, u doba rasturene zemlje narode na ustanak, povezati sve rasturene narode da se zajedno bore i da zajedno stvore novu Jugoslaviju, slobodnu i nešto veću od one koja je ranije postojala, to je mogao samo moralno jak čovjek, hrabar i sa narodom duboko povezan.
Proživeli smo 45 godina u miru i stalnom usponu i razvoju. Sada neki već govore da je to bio “zlatni period”. Istina, ne govore svi tako. Pa ni tada, u vreme tih 45 godina nije sve išlo glatko. Svakako, moglo je i bolje. Možda će neki drugi ljudi kada vreme prođe moći dublje proniknuti u taj “Titov period”. Titovim savremenicima, bar nekim, nije bilo jasno zašto neki i Titu bliski ljudi nisu mogli da u svim etapama slede Tita, da ga podržavaju, da se stvori više i bolje. Može se reći samo to da su i komunisti ljudi, sa svim ljudskim vrlinama i manama. Bilo je međusobnih sukobljavanja, sudaranja i trvenja. Tito je sve to video i ispravljao, mirio. Bilo je i padova, odlazaka, napuštanja revolucije. Otišli su Đilas, posle njega Ranković. Pojavili su se politički ekscesi, pojavio se nacionalizam u Hrvatskoj. Grupa Savka, Tripalo i drugi. Nacionalizam u Hrvatskoj nije se mogao pojaviti, a da nije imao antisrpsku osnovu. Tito je raščistio ovaj ispad. Ipak, po svemu sudeći, sve ono što se u to vreme u Jugoslaviji dešavalo imalo je polaznu osnovu u liderstvu. Jasno liderstvo se javljalo svuda gde se napuštala komunistička orijentacija i tamo gde su nacionalizmi izbijali u prvi plan. Tako je to bilo svuda, bilo Makedoniji, bilo u Hrvatskoj, Sloveniji ili u Srbiji. Ali, treba reći da je svaki slučaj bio poseban. Imao je svoje posebne karakteristike, no povezani su bili vremenom i svi su znali da je Tito tu i znali su dokle mogu ići.
Tito je sve te i druge nesuglasice na svoj način rešavao zavisnosti od težine slučaja. Često se srpski nacionalisti povezuju da je Tito povezao hrvatski i srpski događaj i pošto je kadrovski raščistio hrvatski slučaj da je radi ravnoteže na isti način to uradio i sa rukovodećim ljudima u Srbiji. Međutim, to nije tačno. Hrvatski slučaj pored svog nacionalističkog porekla i želja da se Hrvatska što više osamostali i tu je liderstvo bilo veoma prisutno. Borba ko će svirati prvu violinu bila je vrlo prisutna, Tripalo ili Savka, a oboma je smetao Bakarić, a naročito Tito. Radili su da eliminišu obojicu. U Srbiji se od jedne grupe rukovodećih ljudi formirala antititovska struja. Radili su protiv Tita, a plašili su se od njega. Pitali su da li može Tito, ako odu predaleko, intervenisati i armijom. Uglavnom, to su bila verbalna istupanja, ali da Tito to ne sazna. Međutim, onda kada su izbila na površinu pitanja ko će biti glavna ličnost Srbije, ko je taj srpski lider: Marko ili Draža, izbio je spor. Draža je ocenio da on bez Titove pomoći ne može od Marka preuzeti lidersku palicu, zato je napustio antititovsku grupu i prišao Titu. Sto je on na Zlatiboru objavio. Borba oko liderstva u Srbiji trajala je četiri dana. Rasprava se vodila uz Titovo prisustvo. Prevagnule su činjenice, Draža Marković je trijumfovao. Tito je pokušao da spase i drugu stranu, Nikezića i Latinku, ali bili su ogorčeni, bili su izdani i to od onih koji su do juče sa njima bili istomišljenici. Nisu prihvatili pruženu ruku.
Teško sadašnji savremenici mogu sagledati sve stranputice i teškoće kroz koje je Tito proveo brod koji se zvao Jugoslavija. On je uspeo da mlade borce iz Srbije – iz Pomoravlja, Čačka i Užica provede kroz bespuća Sandžaka, Bosne, sve do Dinare, Gospića i Knina. I to boreći se sa raznim okupatorskim jedinicama i onim koje su okupatora pomagale. Za svaku borbu smo morali otimati i puške i municiju. Tito je to mogao i umeo. Sada, posle Titove smrti, kada neki političari i vojnici koji su napustili Titovu politiku i koji su smatrali da su neke vojničke veličine, nisu znali ni umjeli da sačuvaju ono što im je od Tita ostalo. Skoro bez borbe napustili su neke čisto srpske krajeve: Drvat, Glamoč, Petrovac, Kupres i druge. Sve su to predale ustašama. Ne znam kako se osjećaju: Karadžići, Mladići, Babići i Martići. Kako se osjećaju kad gledaju da cjele njihove brigade bacaju savremeno oružje, dobiveno iz Srbije i predaju to ustašama. Zašto se te brigade tako naoružane nisu probijale ka Srbiji?
Neki istoričari pišu i govore da je Draža Mihailović bio dobar vojnik, ali slab političar. Draža je sve bitke sa partizanima izgubio. Izgubio je i onu oko Užica i posle u Bosni, zatim onu na Neretvi, Kopaoniku i sve u Srbiji. Mi se tim pobedama radujemo, ali nam je žao što smo morali da se međusobno borimo i ubijamo umjesto da svu našu narodnu energiju usmerimo prema okupatoru. Treba istinu reći, Tito je bio dobar vojskovođa i dobar političar.
Nestankom Tita kao da smo ne samo mi u Jugoslaviji, nego skoro ceo svijet bili zbunjeni, bili smo svi na svoj način tužni, pa i uplašeni. Svi smo čekali da vidimo kako ćemo bez Tita. Istina, bilo je onih koji su se plašili budućnosti bez Tita, ali bilo je i takvih koji su odahnuli, koji su smatrali da je došlo njihovih pet minuta, da sad mogu krenuti u akciju. Takvih je bilo van Jugoslavije, ali bilo ih je i tu, u zemlji. Ipak, nisu se okuražili da odmah krenu, imao se utisak da su i takvi neprijatelji i agentura bar za jedno vrijeme bili zbunjeni.
Punih deset godina iza Tita, Jugoslavija je odolevala svim jurišima, i onim spolja i ovim u zemlji, koji su je nagrizali i podrivali. Titova Jugoslavija bila je čvršća nego što su to mogli očekivati. Sudbina Jugoslavije bila je slična sudbini Kine. Oni su skoro u isto vreme pored Mao Ce Dunga izgubili i druge visoke rukovodeće ljude. Tako je bilo i kod nas. Pre Tita umro je Kardelj, a odmah iza tita izgubili smo Bakarića. I ne samo to, nego je vreme činilo svoje, pa je tih godina po zakonu biologije odlazila ratna generacija. Odlazili su oni koji su stvarali Jugoslaviju. Na društvenu scenu stupili su novi mladi kadrovi. Oni koji su nasledili ono što su drugi borbom stvorili. Drukčije su prilazili Jugoslaviji oni koji su prolevali krv za nju, a sasvim drugi prilaz imaju oni koji su je nasledili. Oni više republiku osjećaju za svoju državu. Jugoslavija je njima već dosta daleko. Ovi mladi rukovodeći ljudi, ili bar neki od njih, u svojim republikama su nalazili sebe, tamo su zadovoljavali svoje ambicije, tamo su napredovali, pa su se borili da njihova republika u okviru Jugoslavije dobija što više, odnosno da federaciji daju što manje. Malo po malo, federacija im se sve više udaljavala, počeli su da je osjećaju kao teret. To je dovodilo do nezdrave utakmice između republika, dovodilo do takmičenja ko će postići veći standard, ali ne radom nego prelivanjem viška rada iz drugih republika. To je dovodilo do trzavica, dovodilo do porasta nacionalizma.
Bilo je problema razne vrste i dok je Tito bio živ, ali nekako se to brže usklađivalo. Tito je za svaki problem nalazio najbolja i najbrža rešenja. Titova riječ se slušala. On je za svaku situaciju nalazio najpogodnije riječi. Svi su znali da je on stvarao ovu Jugoslaviju i da je ona cjela njemu jednako prirasla za srce. Svi su znali da će se on ponovo, ako treba, za ovu Jugoslaviju boriti i da će svakog onog ko je pokušava rušiti onemogućiti.
Najveću opasnost po budućnost Jugoslavije Tito je video u narastajućem nacionalizmu po republikama. On je stalno upozoravao da svaki oblik nacionalizma treba u začetku suzbijati. Zapad je smišljeno, i dok je Tito bio živ, a naročito posle, poduzimao sve kako najlakše i najbrže razbiti čvrstinu jedinstva naroda Jugoslavije. Svu agresivnost ispoljili su na slabljenju morala. Razarali su moralno stanje svim sredstvima. Smatrali su da će najbrže razoriti moralnu stabilnost sejanjem nezadovoljstva. Sva dostignuća su negirali. Pronosili su priče da sve što se radi u Jugoslaviji nije dobro, da socijalizam kao sistem nema perspektive. Napadali su ekonomska ostvarenja. Proturali su da socijalistička ekonomika gura zemlju u propast. Moglo se tada čuti da zemlja upada u sve veću ekonomsku krizu, da nemamo u ovom sistemu izlaza, da smo pred kolapsom i slično. Sve se to iznosilo u vrijeme kada su se otvarali novi pogoni, kada su se lični dohoci isplaćivali redovno, kada se normalno moglo putovati po zemlji i po inostranstvu.
Ipak premda se radilo, stvaralo, agenture lično i preko sredstava informisanja sve pozitivno su izvrtali kako navodno i dalje Jugoslavija srlja u propast. Napadali su rukovodstva da su kriva što Jugoslavija, navodno, nazaduje. Govorili su kako su rukovodeći ljudi nesposobni. Napadali su politiku zemlje, navodno da nije dobro što Jugoslavija vodi politiku nesvrstanosti, što je u društvu siromašnih zemalja Azije i Afrike umjesto da uđe u krug razvijenih zemalja Evrope. Tako su pričali i proturali sve što oni smisle, ili sve što rušenju naše zemlje može doprinjeti.
Kako su obični ljudi videli i doživeli Tita?
Tita su cjenili i oni koji nisu znali čak ni zemlju kojoj pripada. On je za njih bio svetska priznata ličnost. Tito je bio prirodno nadaren, bistrim umom, istraživačkom radoznalošću, dobro je zapažao stvari, ljude i događaje, dugo je sve to zadržavao u pameti. Tito nije samo nasledio bistar um, nego je i sam dosta radio, čitao i sebe obrazovao. Birao je šta da čita. Pročitao je mnoge filozofske, pa i vojne klasike, nekoliko puta se vraćao na Klauzevica, poznatog vojnog teoretičara. Tito je upoređivao sve što radi ili čita, o tome razmišljao. To je učinilo da razvije osjećaj i mogućnost predviđanja. On je uvjek pokušavao da prati i sagleda šta iz čega sledi i šta se posle može desiti i dogoditi. Zato je dalje video i predvideo od svojih saradnika.
Tita je trebalo slediti. To nije bilo lako ni jednostavno. Neki iz Titove okoline, malo po malo, počnu umišljati da i oni mogu da sagledavaju stvari i događaje kao Tito. Malo po malo, počnu da sasvim ne slede Tita, da na svoju ruku rešavaju nastale događaje. Bilo je i takvih koji se toliko umisle da mogu i oni rukovoditi, ne samo kao Tito nego i bolje. Takvi su obično dolazili u sukob ne samo sa Titom, nego sa partijom i sa sobom.
Oni koji žele da prate Titovo delo, moraju proučiti kad i kako je počeo kad je došao na čelo partije, cjeneći istorijsku ulogu koja je njoj namenjena tražio je i tada zahtevao njenu punu jedinstvenost, čvrstinu i ideološku usmerenost. Tako je pripremljena partija odigrala ulogu vojnog faktora pri dizanju naroda na ustanak.
Sve što se na jugoslovenskom prostoru odigralo – dizanje ustanka, četverogodišnji rat, pobede, stvaranje nove Jugoslavije na ruševinama one prve, sve je vezano za Titovo ime.