Država – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca – kasnije nazvana Jugoslavija, nastala je posle Prvog svetskog rata. Nastala je na porazu germanskog carstva i na ruševinama austro-ugarske imperije. To je bilo u Versaju Prvog decembra 1918. godine. Oni koji su izazvali taj rat – Austrougarska i Nemačka – krenuli su tada da razbiju Srbiju, da osvoje prostor Balkana za dalje imperijalističko nastupanje. To su im bili politički i vojni ciljevi, bar što se ovog ratišta tiče. U to vreme za takve ratne poduhvate, trebao je povod. Neki misle da je povod smišljen u nemačkom generalštabu. Naime, njima nije odgovaralo da princ Franc Ferdinand nasledi na prestolu ostarelog cara Franju Josipa. Trebalo je njega ukloniti, pa su smislili kako da njega uklone i da izazovu rat. Znali su da se u Bosni priprema atentat na komandanta tamošnjeg generala Poćoreka. Nemci iz nemačkog generalštaba zamolili su pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa za uslugu. Pre nego što je postao šef tajne službe srpske vojske i vođa zaverenika u vojsci, Apis je neko vreme u nemačkom Generalštabu usavršavao vojna znanja. Sada su ga zamolili da organizuje atentat ili bar da ne smeta, ali ne više na generala Poćoreka, nego na princa Ferdinanda. Tako se i desilo. Oni su tog od njih osuđenog princa poslali da poseti Sarajevo i to baš na Vidovdan, sa suprugom Sofijom, 1914. godine. Tako su ovo dvoje tamo ubijeni. Iza tog objavljen je rat Srbiji. A iza Srbije stali su Rusija, pa onda tokom rata i drugi. Rat je rat, oni koji su ga poveli, oni su bili poraženi i nastala je nova država Jugoslavija. Nisu svi državnici iz tabora pobednika prihvatili oberučke tu novu državu, više im je odgovarala Austrougarska kao brana ruskom imperijalizmu. Presudio je predsednik Amerike Vilson.
Ta Jugoslavija stvorena posle Prvog svetskog rata postojala je sve do početka Drugog svetskog rata, sve do 6. aprila 1941. godine. Tada, tog 6. aprila, napadnuta je i razbijena Jugoslavija sa ciljem da se ostvare oni isti politički i vojni ciljevi koji se nisu mogli ostvariti sa ratom pokrenutim 1914. godine. Tada su Hitler i Musolini govorili da je sa Jugoslavijom gotovo, da ona nikad više neće postojati. Ona je posle četvorogodišnje borbe opet zablistala nova i veća. A Hitlera i Musolinija više živih nije bilo.
Kad je u pitanju Jugoslavija, ona je imala svog i ranijeg rušitelja, to je Nemačka. Želela je ona da kad-tad ostvari svoj politički i vojni cilj da poseduje Balkan. Ali i da se Srbiji osveti za ranije poraze na njenom terenu.
Tako su sada udruženim snagama krenuli da je sruše i oni koji su nameravali da sruše komunistički poredak i oni koji su želeli da je sruše kao državu Jugoslaviju. Postigli su to. Tako su 19. decembra 1991. godine zvanično objavili da i ova komunistička država Jugoslavija za svet više ne postoji.
Od tada umjesto jedne, postojalo je pet malih samostalnih državica. Među njima je opet država Jugoslavija, federacija u kojoj su Srbija i Crna Gora. Ona je nastavila kontinuitet ranije Jugoslavije. Sada, umjesto jedne jake cjenjene države postoji pet malih, istina samostalnih državica. Možda samo predsednici tih državica misle da su samostalni. Drugi rešavaju, naređuju šta treba raditi, ostavljaju njima da to sprovode. Nekad su najveći svetski državnici dolazili sa poštovanjem u Jugoslaviju. Sada trećerazredne ličnosti navraćaju i traže da se dočekuju sa najvećim uvažavanjem. To samo potvrđuje da se u svetu i životu sve mjenja.
Sada imamo navodno samostalnu Sloveniju, to je bila republika i u sastavu Jugoslavije sa najvišim standardom, sa perspektivom daljeg razvoja. Sada polako, ali sigurno, idu da postanu jedna obična pokrajina Austrije. Pre ili kasnije, ima šansu da doživi sudbinu Koruške. Sve nade polažu da ih prime u sastav Evropske unije, odnosno da ih zaštiti NATO pakt, samo ni oni ne znaju od koga.
Pa i Republika Hrvatska je u sastavu Jugoslavije bila svakim danom sve razvijenija. Turizam u jadranskom području obećavao je uspon u razvoju cjele republike. Tako bi i bilo, ali želeli su samostalnost, snivali su republiku Ante Pavelića. Dobili su što su tražili. Šta sada imaju: ruševine u Hrvatskoj, puno izbeglica, puno ožalošćenih porodica. Uz to, imaju teške i loše odnose sa muslimanima, pa i sa Slovenijom. I dalje su puni mržnje prema Srbima koje nisu stigli pobiti i iseliti. Jedino trpeljiv odnos imaju sa Austrijom i Mađarskom. Nisam siguran da su želeli ovo postići razbijanjem Jugoslavije.
Šta tek reći za Bosnu? Bila je to republika u izgradnji. Pomoć da se razvije Bosna dolazila je iz drugih republika. Istina, tinjala je stara mržnja između tri naroda. Zato su trebali rukovodeći ljudi biti pametniji. Svaki rukovodeći starešina išao je da dobije etnički čistu Bosnu. Sada je Bosna puna jada, puna čemera. Samo Bosna u sastavu Jugoslavije mogla je egzistirati i napredovati. Ne vjerujem da su se i sada urazumili. Bosna sada ima patronat UN; da je tako urađeno odmah pre krvavih borbi za Bosnu bi to značilo spasenje. Možda i sada nije kasno. Tamo su strane vojske, tamo je okupacija. Tamo stranci diriguju. Najviše sile brinu bosansku brigu. Za Novu 1998. godinu obišli su Sarajevo predsednik Amerike Bil Klinton, a odmah iza njega predsednik vlade Nemačke Helmut Kol i drugi. Česti gosti Bosne su ministri odbrane Amerike i Nemačke. Brigu o Bosni stalno vode ministri spoljnih poslova Amerike Medlin Olbrajt i Nemačke Klaus Kinkel. Mora da je Bosna težak bolesnik kad se ovakve ličnosti brinu za njeno zdravlje. Ili to pokazuje da je Bosna važan prostor za interese velikih sila.
Istina, ono šta se uradilo sa Srbima u Bosni, pa i Hrvatskoj, pa kako se velike sile odnose prema Srbiji, zaslužuje da Srbi izuče i prate dalji odnos i postupke tih političara i državnika prema Srbima – zašto se vodi takva politika.
Makedonija je posedovala kao i sve druge republike punu samostalnost u sastavu Jugoslavije, sve uslove za razvoj bile su prisutne. Događajima koji su naišli oni se nisu nadali, niti su na njima insistirali. Sada se bore sa nastalim problemima. Nije im lako, pritisnuti su pritiskom albanskog nacionalizma. Za sada su zaštićeni i podržani od američke politike. Velike sile uskočile su u vrzino kolo. Na Balkanu igra još traje, lako je u igru ući, ali teško je iz igre čitav izaći.
Sada postoji i peta samostalna republika, to je Jugoslavija. To je federacija Srbije i Crne Gore. Njihova je želja da nastave kontinuitet sa onom starom Jugoslavijom. Njihova je želja da nastave u miru da se dalje razvijaju i da nikog ne ugrožavaju. Po svemu sudeći, ne bi se moglo reći da rušiteljima one Jugoslavije odgovara postojanje sadašnje Jugoslavije. Po svemu, njihovi politički i vojni ciljevi nisu sasvim izvršeni ili nisu u onom obimu kako to velike sile i države žele.
Amerika, Nemačka i sa njima Vatikan, vode prema ovoj Jugoslaviji istu onakvu politiku kakvu su vodili prema onoj ranijoj. Znači, nastoje da i ovu Jugoslaviju rasture. Rade da razbiju federaciju, odnosno da odvoje Crnu Goru od Srbije. Zatim, želeli bi da Kosovo aktiviraju stvaranje nereda, kasnije bi nastojali da iz Srbije izdvoje Rašku oblast i Vojvodinu. I tako dalje, sve dok ne ostvare ciljeve koji njima odgovaraju.
Kada se na kraju pogleda, šta se rasturanjem Jugoslavije dobilo? Rušitelji Jugoslavije, oni izvana, nisu svoje političke i vojne ciljeve ostvarili. Moraju da na tom rade dalje, samo u novim uslovima. Republike koje su rušenjem Jugoslavije stvorene, koje su ovim potezom nastale, sve one, pa i ova najveća republika Jugoslavija, treba priznati, sve su izgubile. Svi su gubitnici. To su priznali predsednici onih republika koji su se našli na sastanku u Dejtonu. Sva trojica su, i Alija Izetbegović, i Franjo Tuđman, kao i Slobodan Milošević izjavili da rasturanjem one Jugoslavije i nastalim sukobima tu nema pobednika. Znači, rušenja, mrtvi, ranjeni, izbegli, djeca bez roditelja i roditelji bez djece – znači, sve što je tim postupkom urađeno, nije trebalo, sve je to bilo bespotrebno. Ali, niko ništa tamo u Dejtonu nije rekao ko je kriv. Takvog, izgleda, nema.