Opet smo održali skup komunista, ovog puta u Zagrebu 1952. godine. Za ove protekle četiri godine, od prošlog skupa komunista, pritisci su nastavljeni. Pritisci su prisiljavali na razmišljanja, pritisci su tražili da sagledavamo kuda i kako dalje. Bilo je onih koje su pritisci i optužbe uplašili, pa su tražili spas tamo gde ga nema. Bilo je i onih koji su malo po malo napuštali ideje komunizma, smatrali su da je rešenje izlaza iz ove situacije u usvajanju liberalnih formi. Tito i najuže rukovodeće tijelo izgledalo je da se uspešno bore sa uvredama i lažima koje su u ogromnim količinama širene i upućivane na njih i Komunističku partiju Jugoslavije. Međutim, i u najvišem partijskom vrhu počela su se stvarati različita mišljenja.
Svakako da je Staljin i njegova sujeta unijela dosta problema, dosta različitih strujanja u redove Komunističke partije Jugoslavije, ali bilo bi pogrešno za sve što se radilo i donijelo na ovom skupu komunista okriviti Staljina i Moskvu. Neke naše rukovodeće ljude tokom ovog perioda zahvatio je strah od upada sovjetske armije, nije im se više ratovalo, već su se privikli na komotan, mirnodopski život, pa su tražili načine kako bi drukčije organizovali društvo i državu, i pobegli od Staljinove blizine. Bilo je i onih kojima je slava udarila u glavu, učinilo im se da previše znaju, da mnogo više mogu, i da im već autoriteti Tita i drugih smetaju. Sve to i puno drugog uticalo da se na ovom skupu komunista donijelo i usvojilo odluka koje su bile sudbonosne po Komunističku partiju i državu Jugoslaviju.
Treba priznati da za ove četiri godine od Petog kongresa nije bilo lako ni puno vremena da se pronađu najbolji putevi razvoja komunizma. To je morao biti naš sopstveni put, jer mi smo bili odbačeni od ostalog komunističkog pokreta.