Ne smete da održite kongres partije, stizala su upozorenja iz Moskve. Ta i druga, teža vređanja, stalno su nas tih dana zasipala od prve zemlje socijalizma. I bez upozorenja sa te strane kongres bi održali. Možda nešto kasnije. Ovaj, Peti kongres održan je u leto 1948. godine. To je bilo u vreme najžešćih napada iz Moskve na Komunističku partiju Jugoslavije i na zemlju u cjelini. Atmosfera je bila teška, stalno smo očekivali napad na naše granice ili bombardovanje od njihove avijacije. Zato smo kongres održali pod protuavionskom zaštitom.
Peti kongres komunista Jugoslavije, bio je prvi ratni i poratni skup komunista naše zemlje, gde je trebalo rezimirati rezultate četvorogodišnjeg rata, sadašnje zadatke izgradnje socijalizma, ali i dati odgovore na napade na zemlju koji dolaze iz Moskve i nekih drugih zemalja. Žestokim propagandnim napadom i pritiscima sa svih strana Staljinova namjera je bila da se razbije, rasturi jedinstvenost komunista Jugoslavije i da se preko neke njima pogodne garniture obezbedi rukovodeća uloga na prostoru Jugoslavije, kako bi SSSR preko Rumunije i Jugoslavije obezbedio sebi uticaj sve do Jadranskog mora.
Tito i drugi rukovodeći ljudi shvatili su da je najpreči zadatak ovog skupa komunista da obezbede jedinstvo partije, zatim trebalo je pokazati spremnost naroda i armije da brane zemlju od svakog ko pređe naše granice. Samo tako mogli smo pokazati besmislenost svakog pokušaja ugrožavanja naše nezavisne pozicije i naše slobode.
U cjelini, narod je vjerovao Titu i komunistima. Oni su oslobodili borbom zemlju od nemačkih fašista. Niko nije želeo novi rat, pogotovo ne sa Rusima. Ali nismo želeli dati svoju slobodu ni Rusima. Bilo je i kolebanja među narodom, pa i među komunistima. Ovo je prva podela među komunistima Jugoslavije.
Kongres komunista Jugoslavije odvijao se u specifičnim okolnostima, ali bili smo uporni. Referate su podneli Tito, Kardelj, Ranković i Đilas. Dati su predlozi kako u uslovima potpune blokade dalje razvijati socijalističko društvo, kako narodu koji je u obnovi dati hranu, lekove i najnužnije što treba za život. Shvatili smo da se i sada, kao u ratu, moramo osloniti na vlastite snage i sredstva, znači osloniti na narod. Komunisti Jugoslavije dali su punu podršku i poverenje Titu i drugim rukovodećim ljudima. Bilo je i takvih koji su slušali referate i druge govornike, ali su bili zbunjeni. Na drugoj strani je Staljin kome su do sada verovali bez pogovora, sa te strane dolazi zaglušujuća propaganda. Nisu znali kome da vjeruju. Na tom kongresu još se Staljin nije napadao, još uvjek se želelo i mislilo da su Staljinu podvalili Molotov i Berija, i da on za sve ovo ne zna. Staljin je u nama još toliko veliki, da ne možemo da sagledamo stvarnost. U takvoj psihičkoj zbunjenosti tri visoka vojna rukovodioca sa kongresa pošli su da prebegnu u Rusiju. Međutim, nisu imali sreće. Jednog su blizu granice ubili misleći da je konjokradica, drugi se pokolebao i vratio da odgovara, treći je bez uspeha lutao da bi stigao do Staljina i na njegovu žalost nikad nije uspeo.
Treba reći da je Staljin veoma zaslužan za pobedu nad fašizmom, verovatno ima zasluge za pobedu komunizma u Rusiji. Ima zasluga da održi i učvrsti Sovjetski Savez. Neki kažu da je mnoge stvari rešavao na azijatski način. Niko ne zna da li je mogao drukčije. Zameraju mnogi kako je raščišćavao unutrašnje odnose. Po svemu, on je taj način obračunavanja iz zemlje preneo na međunarodni teren. Jugoslaviji je, njenom komunističkom pokretu, nanio puno zla. Ali, nažalost, ne samo da je nanio štetu, razdor i podjelu među komunistima Jugoslavije, nego je takav razdor i podelu uneo među komuniste sveta. Time je oslabio dalje jačanje komunizma i doprineo nadvladavanju kapitalizma.