Nismo ni mogli ni hteli da idemo u socijalizam onim putem i načinom kojim je išao Sovjetski Savez i zemlje Istočne Evrope. Taj njihov put osjetili smo na svojoj koži. To je put mlađeg koji za sve mora da pita “starijeg brata”. Da li smo dobro i srećno izabrali svoj put kretanja u socijalizam, možda nismo, ali i mi imamo prava na lutanje. Nije bilo vreme za punu i ovakvu decentralizaciju. Nismo se mi još ni kao partija ni država bili učvrstili. Svakako da je tome dosta doprineo napad Staljina, koji je uneo sumnje u naše redove i stvorio nejedinstvo. Treba imati u vidu i ono stvoreno u narodu nejedinstvo tokom rata, zatim treba se podsetiti na snage u zemlji koje nisu za socijalizam i koje izdašno pomažu oni iz inostranstva.
Verovatno nas je ovaj Staljinov napad ubedio i osvestio, da put kojim ide u socijalizam SSSR i druge zemlje nama ne odgovara. Mi hoćemo da stvaramo humanije socijalističko društvo, onakav socijalizam kakav žele ljudi koji ga stvaraju. Međutim, jedno je želeti, a drugo u stvorenim uslovima pronaći najbolji put. Nama vreme i uslovi nisu bili naklonjeni, tu je bila ukupna blokada i pritisci sa svih strana, što je dovelo do nejedinstva u našem političkom vrhu. Sve je to dovodilo do različitih mišljenja i predloga kako i kuda da idemo dalje. Neki su bili za to da jačamo Pokret nesvrstanih, da saradnjom sa tim zemljama jačamo našu ekonomsku moć i političku bezbednost. Drugi su smatrali da se treba približavati i jače sarađivati sa zapadnim zemljama, koje su ekonomski jake i da će to biti najjača zaštita od SSSR-a. Približavanje Zapadu želele su i zapadne zemlje. Svako gleda svoje interese, one žele da ojačaju svoje i oslabe pozicije suprotnog bloka.
U ovoj složenoj situaciji, čitav svijet strepi da se hladni rat ne zameni pravim, da rat riječima ne zamjene topovi. No, i svijet i mi imali smo Tita. On je izabrao soluciju ne rat nego mir. On je tada govorio da se ratom ne rešavaju problemi, da probleme treba rešavati dogovorima, putem miroljubive koegzistencije. Jugoslaviju je usmerio ne približavanjem Zapadu, nego jačanjem nesvrstanog svijeta. Da se jačaju snage mira. To je spaslo čovečanstvo od novog strašnog atomsko-nuklearnog rata.
Svijet je malo po malo saznavao strahote koje bi novi atomski rat doneo. Svijet je sve više bio protiv svakog, a posebno protiv atomskog rata. Velika je tu zasluga Titova. Jugoslavija se u domenu svetske politike sve više orijentisala da vodi politiku mira, da propagira i da u praksi primenjuje politiku miroljubive koegzistencije. Zato je ugled Jugoslavije i Tita stalno rastao.
Međutim, na našim granicama zveckali su oružjem oba vojna bloka. Morali smo obezbediti svoju nezavisnu poziciju i svoju slobodu. Jake snage stalno su bile pretnja, svaka strana želela je da nas uvuče na svoju stranu. Trebalo je stvoriti svoju odbrambenu strategiju, kako bi mogli braniti i odbraniti svoju zemlju. Iskustva iz otadžbinskog rata protiv fašizma smo imali. Sa Titom, svojim vrhovnim komandantom, sačinili smo svoju odbrambenu koncepciju. Trebalo je svako ko pomisli da napadne na Jugoslaviju da unapred zna da će naići na svenarodni rat, na otpor, sve dok agresora ne isteramo iz zemlje. A to znači da nema niko pravo da prizna kapitulaciju, samo svi imaju pravo i obavezu da svoju zemlju brane.
Takvom svojom odbrambenom koncepcijom i spremnošću naroda i armije da takvu koncepciju ostvaruje, obezbedili smo slobodu, da između blokova postojimo, da se niko nije usudio da nas napadne. Prema tome, i u domenu spoljne i unutar u domenu odbrambene politike imali smo svoje stavove, svoje vlastite koncepcije koje su bile shvaćene i prihvaćene kod nas i u svijetu.
Našli smo svoje sopstvene koncepcije za neka pitanja, ali za neka niko do sada, ni u kapitalističkom ni u komunističkom društvu nema rešenja. To je domen političko-socijalnih problema. Pokušali smo i tu naći neko svoje rešenje, to je put demokratsko-samoupravnih društvenih odnosa. Proklamovali smo rešenje i kroz socijalističko samoupravljanje. Izgledalo je da je to put rešenja socijalističkog društva. Kapitalizam nije rešio najamne odnose radnika u proizvodnji, komunizam nije rešio motiv za što veću proizvodnju, samoupravljanje je trebalo sve te probleme da eliminiše. Jedno vrijeme samoupravljanje je podstaklo proizvodnju. Ali se pokazalo da nivo proizvodnje još nije za takav oblik društvene demokratije. Možda bi sve to nekako išlo da nije donijet zakon o udruženom radu. Tim zakonom usitnjena je proizvodna osnova, usitnjeno samoupravljanje. To je dovelo do negativnih ekscesa u samoupravnom odnosu. Takođe, pogrešili su donosioci teorije samoupravljanja što nisu razdvojili rukovođenje i upravljanje, što je u praksi primene unijelo zabune pa i kompromitovalo čitav poduhvat. Po svemu, u ovoj oblasti nije se imalo iskustva.
Krećemo se stalno u domenu sukoba i neslaganja. Najviše neslaganja bilo je u vreme sukoba Staljin – Tito. Verovatno ta neslaganja pospešila su kasnije i sva druga. Tako je bilo rasprava kuda dalje, približavanje Zapadu li ka nesvrstavanju, kao i usvajanje samoupravljanja ili nastavljanje približno Staljinovim putem. Ko je sve podsticao i nastojao da neslaganja u putevima razvoja socijalizma kod nas bude što više, ne znamo, samo mešanja i nastojanja bilo je sa više strana.