Stvoreno je mnogo novih stranaka i pokreta. Republike su izabrale nove predsednike. Niko tada nije znao da li su ti novi ljudi koji su odlučivali o sudbini zemlje sposobni i spremni, da li žele da sačuvaju Jugoslaviju.
Dozvolite mi da sada, sa nekoliko mojih opservacija, ukažem na ličnosti koje su rešavale sudbinu Jugoslavije. Mislim da je najbolje da krenem sa Srbijom. Ona je najveća, pa onda i najodgovornija republika, ona je mogla i trebala da ispolji najveći uticaj na dalja kretanja Jugoslavije.
Posle izbora za predsednika republike izabran je Slobodan Milošević. On je bio lider u Srbiji koji je odlučivao, može se reći sam. Prema tome, njegov uticaj na odnose u Jugoslaviji bio je veliki. Neki misle i odlučujući. Svakako treba pogledati kako je on radio. Mnogi mu prigovaraju što nije, imajući u vidu mesto i značaj Srbije kojoj je stajao na čelu, uložio više državničkog talenta, što se nije više dogovarao, što nije slušao i druge već je krenuo sam prečicom. On nije bio čovjek kompromisa već čovjek juriša, smatrao je da on sve zna, sve može. Po svemu nije bio čovjek za to mjesto u ovom momentu. Šta je i ko je uticao na njega da napusti u politici jugoslovensku opciju? On se nije kao predsednik Saveza komunista Srbije suprotstavio, nije osudio Memorandum SANU. Njemu je na štetnost tog dokumenta ukazano sa više strana, pa i od pisca ovih redova. On je krenuo da realizuje stavke tog dokumenta. Šta je prvo uradio? Ukinuo je Ustav Srbije i obe pokrajine uveo u sastav Srbije. Tada je neko bacio parolu: “Srbija iz tri dela sad je cjela”. Tada je on još uvek bio na jugoslovenskim pozicijama. Ukidanje pokrajina i uključivanje ovih u sastav Srbije, u drugim republikama je nedobronamerno shvaćeno kao da Srbija napušta Jugoslaviju kao državu i da ide da stvara neku Veliku Srbiju. To se mišljenje još više učvrstilo kada se preko mitinga u Titogradu uspelo da obori tadašnje crnogorsko rukovodstvo koje više nije bilo po volji Miloševiću i drugima u Srbiji. Kada se pokušalo da se preko mitinga u Ljubljani obračunava sa rukovodstvom Slovenije, to se već kao alarm shvatilo u drugim republikama, Makedoniji, Bosni, pa i Zagrebu, da prema rukovodstvu Srbije u Beogradu treba biti vrlo obazriv.
Ništa manja pogreška Miloševića nije bila kada je bacio novu parolu – svi Srbi da treba da žive u jednoj državi. Slovenci su to i prihvatili, tamo nema mnogo Srba. Ali, rukovodstvo Bosne, pa i Makedonije, to nije odobravalo. Tuđman nije na tu parolu reagovao, on je već imao razrađenu svoju taktiku kako da Srbe iz Hrvatske pošalje Miloševiću u Srbiju kad on to hoće. Milošević je imao nekakve nerealne želje, a nije bio dorastao da te želje realizuje. Mogao je pod uticajem Memoranduma SANU da rastura onu Titovu Jugoslaviju, ali kako je krenuo da stvara nešto novo, tu Veliku Srbiju, morao je imati materijalnu osnovu koja to može ostvariti. To je jedino moglo da se ostvari snažnom vojnom snagom. Milošević nije jačao armiju.
Državnik sa iskustvom u ovoj situaciji bi morao da se odredi za rat ili za mir. Zatim bi odredio ciljeve i prema njima odgovarajuća sredstva, zatim bi pripremio javno mnjenje da za te ciljeve plate odgovarajuću cjenu. Milošević za ovu situaciju nije bio dorastao, a hteo je da sve rešava sam. Srbija se našla u situaciji ni rat, ni mir. Takvu njegovu politiku Srbija je skupo platila, a još teže su platili srpski krajevi u Krajini i Bosni. Nikome nije bilo lako izdržati četiri godine blokade, odnosno sankcija, jednima da ratuju, a drugima da pomažu vođenje dva rata, a posle da se izdržava skoro milion izbeglica. Da ne govorimo o velikom broju invalida, poginulih i sve ono što rat nosi sa sobom.
U Crnoj Gori posle izbora postao je predsednik Momir Bulatović. To je mlad čovek i mlad rukovodilac. Možda je i on mislio da zna više nego što to sada državi Crnoj Gori treba da pruži. Obično je tako. On je dobro sarađivao sa Miloševićem, tako da je kasnije nova, treća Jugoslavija, u njima imala jedan zajednički upravljački tandem. Treba imati u vidu da su Crnogorci i Srbijanci jedan narod, njima je zajednička prošlost, zajednički kosovski ep, pa je normalno da Bulatović sledi politiku Miloševića, pogotovo što je i on crnogorskog porekla.
Za predsednika u Hrvatskoj uz podršku hrvatskih komunista tipa Račan, koji je zajedno sa Kučanom iz Slovenije razbijao Savez komunista Jugoslavije, pa onda i državu Jugoslaviju, izabran je poznati hrvatski nacionalista Franjo Tuđman. Tuđman je poznati hrvatski ekstremni nacionalista i već je bio politički formirana ličnost. On je učesnik Drugog svetskog rata. Bio je visoki oficir JNA, general. Zbog ekstremnog nacionalizma u Titovo doba izbačen je iz armije.
Tuđman je nosio hrvatski nacionalizam u sebi. On je po dolasku na vlast imao izgrađenu političku strategiju, šta treba raditi da bi se ta strategija ostvarila. Imao je podršku katoličke crkve i svih onih faktora koji su radili na razbijanju Jugoslavije. On je već u nekoliko navrata boravio sa ekstremnim nacionalistima iz Hrvatske, sa ustašama, u SAD i Kanadi. Već ranije je boravio u Nemačkoj i zajedno sa Kolom i Genšerom pravio planove kako razbiti Jugoslaviju. Raspolagao je znatnim finansijskim sredstvima da to ostvari. U Hrvatskoj Tuđman je okupio grupu nacionalista, a to mu u Hrvatskoj nije bilo teško. Sve koji nisu dosledno bili za hrvatsku nacionalističku politiku on je odstranio iz političkog života. Tako je iz Predsedništva SFRJ izbacio Stipe Šuvara, a ubacio Stipe Mesića, koji je javno izjavio da je došao da bude poslednji predsednik Predsedništva SFRJ. Odnosno, došao je da razbije Jugoslaviju. Mislite da je neko u Hrvatskoj ili u Evropi, ili u svijetu reagovao na takvu izjavu ovog hrvatskog nacionaliste. Prema tome, za sve ono što se desilo posle u Hrvatskoj, odgovornost snose Franjo Tuđman i grupa sa njim i oko njega.
U Sloveniji je posle izbora predsednik Slovenije postao Milan Kučan. On je pre bio član Centralnog komiteta SKJ i član CK SKS. To je čovjek za koga kažu da se nikad nije znalo šta misli i šta će uraditi. Bio je senka Staneta Dolanca. Nisam siguran da je bio nekada komunista, ali karijerista je bio. U njegovo doba procvetalo je “slovenačko proleće” i procvetao je slovenački nacionalizam. Slovenija je tada postala leglo nemačke i austrijske agenture. Isto tako, u to doba, svi Šiptari i drugi nezadovoljnici sa Kosova i oni iz Bosne, svi oni koji su bili protiv Srbije i Jugoslavije, našli su utočište u Sloveniji. Isto tako, i neki listovi u Ljubljani i Mariboru mogli su slobodno pisati protiv rukovodećih ljudi, onih u Srbiji ili onih u federaciji. Prednjačio je tada u razbijanju Jugoslavije list “Mladina” i drugi. Tada plaćenik u razbijanju Jugoslavije, napadom na JNA, slobodno je vršljao neki Janez Janša i njegovi sledbenici. Niko se tada u Sloveniji napadima na Jugoslaviju nije suprotstavljao.
Direktnom razbijanju Jugoslavije dolazilo je dosta toga iz Slovenije: rasturanje Saveza komunista Jugoslavije – prvi su napustili slovenački komunisti, zatim prvi su Saveznu skupštinu napustili delegati iz Slovenije, prvi napad i demonstracije protiv JNA, a kasnije i prve oružane borbe počele su na teritoriji Slovenije. Ovde je prva krv na teritoriji Jugoslavije prolivena. Kada je JNA napuštala Sloveniju, tada su izjavili da “više okupatorskih vojnika nema na teritoriji Slovenije”. Naredili su da tog momenta zvone sva zvona u crkvama Slovenije. Zaboravilo se puno toga iz ranijeg perioda. Kad su se Kučan i njegovi slovenački nacionalisti tek rađali, onda 1945. i kasnije 1952. godine, kada je talijanski predsednik vlade gospodin Pela pokušao da deo Istre pripoji Italiji i kada je pisac ovih redova kao komandant korpusa u Ljubljani mobilisao tu jedinicu i krenuo ka obali da brani slovenačku, ali i jugoslovensku teritoriju, tada smo bili jugoslovenska, ali i slovenačka narodna armija. Odbranili smo Sloveniju. Ti maleni slovenački nacionalisti to zaboravljaju. Njima je Jugoslavija trebala i odgovarala sve dok Slovenija tu ima neki svoj usko nacionalni interes. Slovenci su vrlo osetljivi kad su finansije u pitanju. Tako, kad je predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković nastojao da i dalje zadrži da prihodi od carina idu ka federaciji, došao je u sukob sa Slovencima. Skoro nikada tokom života u Jugoslaviji Slovenija nije imala neki sukob sa Srbima, bilo je očekivati da će se takav neki odnos i kasnije zadržati, ali nije tako bilo. Tako su Kučan i drugi gurali što dalje Sloveniju od Srbije. Hrvatska je to uradila odmah posle izbora, ona je donijela novi Ustav gde su Srbe koji su do tada bili ravnopravan narod sa Hrvatima pretvorili u manjinu.
Bosna je republika sastavljena od tri naroda: Muslimana, Srba i Hrvata. U Bosni je na mjesto predsedništva uspeo da se nametne Alija Izetbegović. Stvarno se on tada nametnuo ovoj Bosni, jer je narod većinom glasova izabrao Fikreta Avdića, pa mu je Alija prevarom oteo mjesto. Kasnije je Fikret Avdić imao dosta vremena, ali i razloga da se kaje što je Aliju potcenio.
Alija Izetbegović je verski fanatik, kako kažu fundamentalista. On je de facto vjerski bolesnik. On ne voli sve one koji nisu njegove vere. Alija Izetbegović je sledbenik iranskog imama Homeinija. Njegova vizija je bila da Bosna bude prva muslimanska zemlja u Evropi. Da bi to ostvario trebalo je iz Bosne iseliti sve bezbožnike: Srbe i Hrvate. On je svojom politikom čiste muslimanske Bosne zapalio buktinju mržnje u toj tronarodnoj Bosni. Uz pomoć drugih ekstremnih nacionalista prolili su mnogo krvi u Bosni i donijeli veliku nesreću svim žiteljima koji su tamo nastanjeni. Takvom politikom svi ekstremni nacionalizmi su se aktivirali i mnogi su sa strane pomagali da se požar nesreće razbukta u Bosni. Biće teško smiriti razbuktale strasti, trebaće mnogo vremena da ljudi u Bosni shvate da mogu živjeti jedan uz drugog. Samo Titova politika bratstva i jedinstva bila je spasonosna za Bosnu, nerazumni ljudi su to onemogućili.
U Makedoniji je na čelo te republike izabran već iskusni rukovodilac Kiro Gligorov. Jedina zamerka je njemu što nije bio uporniji da se sačuva Jugoslavija. Možda se uz one političare iz većih republika i već one zagrižene nacionalizmom verovatno njegov i glas Bulatovića nije dobro čuo.
Ova šestorica lidera predsednika republika zaskočila je sve druge forume i pojedince, oni su odlučivali o svemu u svojim republikama i tako u još postojećoj Jugoslaviji. Možemo Koliko se zna, oni se između sebe nisu otvoreno sukobljavali. Oni su se civilizovano raspravljali. Oni bi se sastajalo, svako bi od njih izneo svoje stavove i gledanja, tako bi se posle razišli i svako bi poneo ono sa čime je došao na sastanak. Jedino što bi se dogovorili kada i gde da se ponovo sastanu. Obično su se sporili kako da ubuduće Jugoslavija izgleda. Milošević i sa njim Bulatović bili su za federalno uređenje, dok su Tuđman i Kučan bili za konfederaciju. Alija i Gligorov su držali sredinu. Čekali su da se glavne republike, odnosno njihovi predsednici slože. Govorio sam Miloševiću da Srbija može prihvatiti svako rešenje, i da je glavno sačuvati Jugoslaviju. Nije me poslušao. On je tvrdo ostao na svom stavu i govorio – ko neće ono što Srbija hoće, može da ide. Tako se, naočigled naroda u svim republikama njeni lideri nisu, može se reći, svađali, nisu krv prolijevali, ali su rastakali Jugoslaviju i može se reći da su oni od svih drugih unutrašnjih faktora najodgovorniji što su tokovi istorije i sudbina Jugoslavije išli tim putem. No, ipak treba bar pokušati i iznijeti rad ostalih ustavnih instanci.
Predsednici Republika nisu tada javno iznosili svoje stavove. Ali, vatru neslaganja raspirivala su njihova medijska sredstva. Ona su širila neslogu, unosila mržnju. Niko ih u tome nije sprečavao. Tadašnja medijska sredstva prosto su gurala Jugoslaviju u propast.