Svaka država stvara službe i organe koji treba da onemoguće ili bar spreče rad stranih službi i agenturnih grupa i pojedinaca u razaranju društvenog organizma. Tako je i Jugoslavija imala u svakoj republici, konkretno ovde u Srbiji i u saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, organe za borbu i sprečavanje rada stranih službi, a to su posebni organi, Savezni i MUP Srbije.
Međutim, ni jedan od ovih organa nije saznao, nije predočio Rankoviću da mu se postavlja zamka. Po svemu sudeći, strane službe i agenture nadskočile su one koji nisu bili dovoljno budni ili nisu bili dobro obučeni, ili su se uspavali pa su zato uspešno obavili posao. Čak su im neki pojedinci iz Saveznog MUP i nehotice olakšali posao jer su okolo pričali kako Ranković treba da zamjeni Tita. Oni su ovo pričali dobronamjerno, smatrali su da je to najbolje za Jugoslaviju. Ali, oni koji su to prenosili Titu govorili su kako Ranković radi da Tita smeni i da je zato i organizovao prisluškivanje.
Oni koji nisu na vrijeme saznali i nisu uspeli da spreče smenu svog najvišeg rukovodećeg čovjeka, trebali su znati da takvu nebudnost moraju platiti istim aršinom, dakle smenama.
Normalno, posle odlaska Rankovića komisija je nastavila da radi, da saslušava, da vodi istragu oko prisluškivanja. Pošto je bilo najavljeno da su pored Tita prisluškivani još i neki drugi rukovodeći ljudi, a neki su se prisluškivali i plašili, to je zahtev za istragom bio povećan.
Koliko znam, ni posle svestrane istrage nije se uspelo dokazati da je bilo prisluškivanja.
Tada su neki proturali kako su egzistirale u vrhu države dve koncepcije: samoupravna i tvrđa, koja nije bila oduševljena samoupravljanjem. Na Brionskom plenumu koji je raspravljao o Rankoviću to se samo uzgred pomenulo, kao i to da se Ranković nije dovoljno angažovao na suzbijanju velikosrpskog nacionalizma. Ni tamo na Brionima nije se dokazalo da se Ranković smenjuje zbog neke tvrde antisamoupravne linije.
Dakle, posle odlaska Rankovića, na red su došli organi MUP-a, Savezni i MUP Srbije. To je veoma odgovaralo stranim službama i njihovim agenturama. Sada su mnogo slobodnije mogli vršljati po našoj zemlji i obavljati svoj posao. Znatno, skoro polovina stručnih ljudi iz tih organa, promenila je svoje zanimanje. Zašto se to desilo samo onim službama bezbednosti koje su radile u Beogradu, zašto ih državni organi nisu uzeli u zaštitu, takvo pitanje možemo postavljati ali odgovora nema.
Zar je odlazak jedne ličnosti, makar to bio i rukovodeći čovjek službe bezbednosti, morao da povuče smenjivanje toliko sposobnih kadrova iz službe bezbednosti. To nije bilo u interesu Jugoslavije. Naša nebudnost nema granica.
Strane agenture nastavile su svoj posao smišljeno, planski. Na udaru su bile sve naše institucije, u prvom redu Savez komunista. Išli su da ga razbiju, pocepaju na djelove. Išli su na to da jedinstveni Savez komunista Jugoslavije razbiju, da osamostale republičke i pokrajinske saveze komunista kao samostalne organizacije, da se umjesto jednog partijskog i političkog centra stvori ne samo šest nego osam centara koji kroje osam politika, osam informativnih kuća koje prenose u svijet svako svoju politiku, svako svoju partijsku liniju. Time se razbija jedinstvo Jugoslavije. Zatim, nastojali su uvesti suparništvo između ovih centara i tako slabiti jedinstvo Centralnog komiteta, njegove jedinstvene politike.
Još jedna zamka, stvaranje i izgradnja Jugoslavije satkana je od zamki. Koliko smo ih do sada prebrodili? Ove sadašnje zamke su veoma dobro smišljene. Sa strane, neko je izmislio da Jugoslavija nije u Evropi. To je rekao gde treba, drugi su to proširili. Treći govore: treba da uđemo u Evropu. Zaludu neki govore da smo mi u Evropi, to se ne prima. Zabuna je stvorena. Ali, treba ući ne samo u Evropu, nego treba da postanemo član evropske zajednice, kasnije Evropske unije. Da bi postali član te evropske zajednice, postavili su nam uslove.
Prvi je da uvedemo višepartijski sistem, da postanemo, kako oni kažu, parlamentarna država. Ovaj naš parlamentarni život oni ne priznaju jer nije po njihovom mjerilu.
Drugi uslov je da se obezbedi slobodno tržište, sve što smo dosada trgovali i sa njima i drugima oni ne priznaju.
Međutim, kada se to prevede, kad se to dešifruje, to znači da višepartijskim sistemom treba stvoriti i uvesti što više partija i time razbiti jedinstvenu Komunističku partiju Jugoslavije i tako stvoriti uslov za razbijanje komunizma u Jugoslaviji i Jugoslaviju kao državu.
Drugo, uvođenjem slobodnog tržišta oni hoće da razbiju društveni privredni sektor, da oslabe materijalnu osnovu socijalističke ekonomije i da uvedu privatni sektor kao dominirajući i time da ubace kapitalistički način privređivanja u našoj zemlji.
Plan stranih obaveštajnih službi i agentura u zemlji je vješto smišljen i angažovan u zemlji. Trebalo je razbiti političko jedinstvo u Jugoslaviji, trebalo je iza tog da usledi razbijanje socijalističkog sistema, pa onda rasturanje Jugoslavije kao države. U te svrhe mnoga medijska sredstva razvila su široku propagandu, nastojali su izvana da prikažu kako je socijalizam prevaziđen društveni sistem, pa su isticali prednosti kapitalizma, podsticali su nacionalizme, isticane su različitosti koje postoje u našem društvu i državi.
Svim tim neslaganjima uspjeli su unijeti diskusije u rukovodeće organe Centralnog komiteta SKJ. Jedni su tražili jedinstveni jugoslovenski centralni komitet, sa obaveznim demokratskim centralizmom da vlada pri odlučivanju; drugi da se sve prenese na republičke centralne komiteta. Sporovi su rasli, nesuglasica je bilo sve više. Nije se govorilo i tražilo da se iznosi ono što nas spaja, već se tražilo i iznosilo ono što nas razdvaja. Ne znamo da li je tu bilo agenata među njima, ali je bilo dosta ljudi male pameti.
Menjali su se predsedavajući Centralnog komiteta: Renovica, Krunić, Šuvar, ali se ništa na bolje nije promenilo. Tako je sve išlo do vanrednog 14. kongresa SKJ. I ovde na kongresu svako je došao i doneo svoje stavove. Niko nije našao za potrebno da popusti, da traži neko kompromisno rešenje. Tada su se prvo digli slovenački komunisti sa Kučanom na čelu i napustili kongres. Napuštali su salu diveći se sopstvenoj hrabrosti što prvi razbijaju Jugoslaviju. Vjerovatno nisu ni tada, a sigurno ni danas, bili svesni šta rade. Oni su razbijajući Jugoslaviju napuštali tržište koje im je omogućilo ovaj standard koji sada imaju, oni su ostavljali tržište preko koga su izgrađivali tu njihovu Sloveniju. To razumni pop Korošec nikad ne bi uradio.
Za Slovencima po dogovoru krenuli su komunisti iz Hrvatske.
Kako su na sve ovo reagovali komunisti iz drugih republika? Srbi su gotovo ravnodušno posmatrali odlazak komunista Slovenije, po onoj Jovićevoj priči “neka ih, neka idu, tamo u Sloveniji skoro i da nema Srba”. Već su se zabrinuli kada su krenuli komunisti iz Hrvatske, tamo ima Srba i srpsko pitanje nije rešeno. Kao što se vidi, sve je ovde krenulo kako ne treba. Ovde su izbili republički nacionalizmi, ovde komunisti nisu ni jugoslovenski internacionalisti, ovde nema jugoslovenske politike, ovde se na republičke granice cepala Jugoslavija.
Nešto kasnije skoro po istom klišeu odvijala se situacija u Saveznoj skupštini. I tada su prvi krenuli slovenački delegati, a za njima hrvatski. Razlika je jedino bila što se ranije na 14. kongresu razbijala Komunistička partija, a ovde u Skupštini razbijala se socijalistička država Jugoslavija. Možda će neke sledeće generacije zažaliti i osuditi ovu nesmotrenost i lakomislenost. Da li je bitno ko je ovde u svemu prednjačio? Ko je prvi počeo da razbija jugoslovenski komunizam, ko je prvi načeo Jugoslaviju kao državu, ko je prvi zapucao na vojnike JNA, ali se ne sme sasvim zaboraviti ni na one druge koji su bili tvrdi u svojim stavovima i omogućili ovim da prvi iskažu neku svoju upornost.
Pored napada i rasturanja Komunističke partije i rasturanja organa države, Savezne skupštine, i Jugoslovenska narodna armija bila je objekat napada stranih službi i njihovih agentura.
JNA je bila armija svih naših naroda i drugih građana koji su u Jugoslaviji živeli. Ona je u to doba predstavljala ozbiljnu vojnu snagu, pa su oni koji su krenuli da razbijaju Jugoslaviju imali poseban plan kako da razbiju Jugoslovensku narodnu armiju. I ovde je prvi udar na armiju izveden u Sloveniji. Izvršena je krađa vojnih dokumenata, to je objavljeno u listu “Mladina”. Normalno, došlo je do sudskog procesa. Tada su slovenački nacionalisti izveli narod na ulice, organizovali ih protiv armije. Onim što su radili da rasture Jugoslaviju, trebalo je da odvoje narode Jugoslavije od svoje armije. Zato je trebalo kompromitovati armiju da ona nije armija svih, nego je to neka srpska vojska, pošto je u njenom sastavu najviše vojnika i starešina srpske nacionalnosti. Trebalo je pokazati armiju kao kolebljivu organizaciju u susretu sa narodom, pa su u Ljubljani izveli narod na ulice da napada, da vređa armiju koja ih je oslobodila i do sada štitila njihovu slobodu.
Sličnih takvih poduhvata agenturni elementi izveli su širom Jugoslavije još na nekoliko mjesta, Splitu i dr. da bi načeli borbeni moral armijskog sastava i dokazali kolebljivost vojnog vrha. Međutim, sve im ovo nije bilo teško organizovati i izvesti. Ali, kako su uspeli, kojim putem, kojim ličnostima su se poslužili da armiju onemoguće, da razbiju njenu udarnu snagu za odsudni momenat, to je majstorski potez. Naime, skoro pred razbijanje Jugoslavije vojni vrh najavio je da kreće u reorganizaciju armije. Tom reorganizacijom išli su da divizije koje znače udarnu vojnu snagu rasture na brigade, da usitne vojnu organizaciju stvaranjem 52 korpusa, da pretumbaju smanjivanjem i premeštanjem komandi vojnih oblasti. Ukazivao sam da to ne treba raditi, da je to vojnički štetno. Neko jači bio je ubedljiviji od mene. Krenuli su i onda kada je armija trebalo da pokaže svoju snagu, ona je bila rasturena u pokretu. To je uspeh onih koji su razbijali komunizam u Jugoslaviji.
Separatisti i nacionalisti, Tuđman, Kučan i oni drugi koji su izvršavali poslove oko razbijanja Jugoslavije, znali su da to mogu skoro bezbedno raditi, jer je armija potezima reorganizacije i kolebljivim komandovanjem pasivizirana u toj meri da im neće predstavljati neku prepreku.