Rat oružjem traje određeno vrijeme i prekida se. Ali, neki drugi ratovi stalno traju, bez prekida. Medijski rat, agenturno-obaveštajni, pa i ekonomski traju nesmanjenom žestinom kako u ratu, tako i u doba mira.
Za Jugoslaviju danas u miru svi oblici ugrožavanja i pritisaka veoma su opasni. Ipak, čini mi se da je agenturno-obaveštajni najopasniji, jer nastoji da direktno razbija jedinstvo naše zajednice.
U toku ovog, Drugog svetskog rata prema jedinicama i komandama partizanske vojske svakako da su strane armije primenjivale i ovaj oblik rata, ali bez većeg uspeha. Razlog je ne naša uspešna antiagenturna odbrana, nego naša ukupna vojna taktika, angažovanja u vođenju rata. Naime, Titova strategija i taktika tokom rata bila je ofanzivnost, odnosno bili smo stalno u pokretu, u akciji, pa je agenturna aktivnost stranih armija trčala za nama i zakašnjavala. Istina, pokušavali su da u naše jedinice ubace svoje agente, ali su i oni pre ili kasnije bili otkriveni.
Prema tome, naša iskustva u NOR-u, u borbi i vođenju antiagenturnog rata i odbrana od njih nisu veliki. Zato se i sada u mirnodopskim uslovima, bili zbog neiskustva ili nebudnosti potcenjuje ovaj oblik ugrožavanja Jugoslavije. Pa i naši organi zaduženi za borbu i suzbijanje agenturno-obaveštajne aktivnosti stranih službi nemaju iskustva, nisu obučeni i pripremljeni za sudar sa stranim školovanim i u praksi proverenim kadrovima.
Treba nam biti prisutno da su strane službe i u doba prve Jugoslavije vrlo intenzivno radile i stvarale svoja agenturna uporišta, pogotovo tokom Drugog svetskog rata Gestapo i drugi imali su izvanredne uslove da planski pokriju teren Jugoslavije sa mrežom agenturnih punktova.
Sada, čitavu ovu mrežu koju je stvorio Gestapo, pa i sve što su sami imali i stvorili preuzeli su za rušenje Jugoslavije organi CIA. Njihovi najviši državni rukovodioci, predsednik SAD Regan i drugi izjavljivali su da rade na rušenju komunizma. Jugoslavija je takođe bila komunistička zemlja i nije bila izuzeta od rušenja. Poznato nam je bilo da je visoki činovnik CIA, Poljak Bžežinski, zadužen da ruši komunizam i u Jugoslaviji. Pored toga, poznato je da su SAD za rušenje komunizma osnovale sedamnaest instituta. To znači da su oni ovu borbu između dva sistema, kapitalizma i komunizma, ozbiljno shvatili. Oni su se za taj svoj kapital ozbiljno uplašili, dok je, nažalost, ovu borbu druga strana potcenjivala. Po svemu sudeći, i mi u Jugoslaviji nismo ozbiljno shvatili tog gospodina Bžežinskog. On je našu stvarnost uz pomoć američkih instituta dobro proučio i našao puteve i načine kako da potkopava jedinstvo Jugoslavije, a pogotovo je tražio način kako da razbije komunizam kao sistem.
Zašto smo bili nebudni? Pobednici u ratu, pobednici tamo gde se gine, sad da obraćaju pažnju na neki podzemni rad, oni koji se nisu plašili feldmaršala Lera da sada obraćaju pažnju na nekog Bžežinskog i njemu slične. Nismo shvatili da se sada ratuje na drugi, isto tako opasan način. Bžežinski je sprovodio ono što je politika postavljala. A politika je tražila da se uništi komunizam svim sredstvima. To je tražio krupni kapital u SAD. To su tražili predsednici američke države.
Da bi se razbio komunizam trebalo je razbiti i države koje su taj sistem usvojile. Zato su agenturne službe krenule, i to na širokom frontu, ali ipak sa jasno određenim tržištem. A to je ekonomski oslabiti te socijalističke države, oslabiti ono na čemu počiva materijalna snaga te države. Razoriti ekonomsku moć, znači prisiliti komunističke države na kapitulaciju, odnosno da se za ekonomsku pomoć obrate kapitalističkim državama.
Zapad, odnosno kapitalističke države, išle su smišljeno i organizovano. One su nudile finansijska sredstva, zaduživale su zemlje socijalističkog sistema uz velike kamate, a istovremeno podsticale su potrošački mentalitet, da bi što više trošili i što više se zaduživali. Preko svojih ljudi i agentura pronalazili su način, mjesto i ljude koji trče za kreditima, koji hoće da se zadužuju, i da nas tako polako, neprimetno dovode u podređeni položaj prema finansijskim institucijama Zapada. Onda kada na ekonomsko-finansijskom planu postignu određene rezultate, kada nas dovedu u zavisan položaj, onda počnu pritiskati, tražeći političke i ekonomske ustupke. To je svakako uticalo, ti njihovi pritisci uz našu nesposobnost, da se nismo razvijali u obimu koji su naši resursi omogućavali.
Strane obaveštajne službe su koristile slabosti našeg federalnog sistema. Po tom sistemu za predsednike vlada koje su se često mjenjale dolazili su po federalnom ključu uvjek ljudi iz druge republike, koji opstoje kratko vreme i čestito i ne mogu da shvate sve probleme, a već predaju vlast drugom. Te ličnosti nisu često federalnog nivoa, nego su sve vreme osluškivali šta njihova republika misli o njegovom radu i šta ona očekuje, da on za dobrobit te republike uradi. Zato mnoge dobre odluke koje je trebalo u interesu federacije uraditi, ovi predsednici se nisu usudili da donesu. Pogotovo su izostale odluke kojima je trebalo ograničiti potrošnju i donijeti u državnu kasu određene uštede, bilo u potrošnji uvoza nafte ili ograničavanja nepotrebne, što bi se reklo turističke šetnje za državna finansijska sredstva.
Sa neodmerenim uvozom koje naš skromni izvoz nije mogao da pokrije, pa se to pokrivalo zaduživanjem kod inostranih banaka, oni koji su se zaduživali su posle sa visokim kamatama dovođeni u zavisan položaj. Jugoslavija je bila interesantan objekat za rad obaveštajno-agenturnih službi. To je bila zemlja koja nije pripadala blokovima, a nalazila se za obe velike sile na važnom strategijskom prostoru, nalazila se između njihovih armija i na terazijama odnosa snaga održavala je i bila ravnotežni činilac. Zato je Jugoslavija bila pokrivena njihovim izviđačkim organima, bilo ih je svuda. Oni su radili koordinirano. Zapadne službe provodeći politiku tih država usko su sarađivale, djelile zadatke, dogovarale se šta izviđati a šta unutar zemlje kao laži proturati, sve u cilju razaranja komunizma, ali i Jugoslavije kao države.
Službe istočnog bloka takođe su u duhu politike tih država pratile kako se u praksi ostvaruje sistem samoupravne demokratije i pokušavale da ga obezvrede i da ga prikažu kao neuspeli pokušaj. Ipak, pored pokušaja podrivanja materijalne snage socijalističke Jugoslavije, udara se na njenu ekonomiju. Drugi glavni ciljevi ugrožavanja i udara bili su na jedinstvo SKJ, na pokušaje razbijanja jedinstva politike, zatim pokušaje razbijanja jedinstva državnog vrha, kao i na nastojanja da se stvori nejedinstvo u armijskoj sredini.
Da bi ostvarili te paklene ciljeve, angažovali su sve snage i nisu žalili ni finansijska sredstva. Tako se tih godina moglo svašta čuti, bilo je puno izmišljotina, puno laži, prosipalo se svašta, ali ne bi mogli reći da je to sve bilo bez efekta. Znali su oni za onu Gebelsovu misao – ako sedam puta proturite laž, to će postati istina.
Znali su oni koji su razarali komunizam u Jugoslaviji koje su i gde su naše slabe tačke i radili su sve da preko njih stvore Jugoslaviji što veće teškoće i probleme. Znali su oni da Albanci na Kosovu žele da se spoje sa svojom maticom Albanijom. Nemci i Italijani imali su tamo jake agenture. Oni i sada u Jugoslaviji rade za onog ko ih dobro plati. Tim obaveštajnim organima nije bilo nepoznato da neke grupe i pojedinci u nekim našim zapadnim republikama gaje i dalje separatističke tendencije i da su politički okrenuti prema Zapadu. Postojanje antikomunističkog fronta tokom Drugog svetskog rata u Srbiji i širom Jugoslavije takođe je stvaralo velike mogućnosti za rad stranih agenturno-obaveštajnih organa.
Zato se mnogo toga što se tokom ovog perioda dešavalo u Jugoslaviji nije desilo slučajno, nego je to bio rezultat nečije aktivnosti i naše nebudnosti.
Prema tome, ugrožavanje Jugoslavije s juga preko Kosova ili sve ono što se dešavalo u Hrvatskoj, Sloveniji ili Bosni, odnosno sa zapadnog fronta, kao i sve što je bilo u centralnom djelu zemlje, neko je uticao da se to desi.