Tih godina, 1988. i 1989. počelo je sve otvorenije neslaganje među republikama. Sporovi i neslaganja u CK SKJ prenosili su se u javnost. Svaka republika, odnosno njeni rukovodeći ljudi razmišljali su kako i kuda dalje. Svako za sebe pravio je svoj put daljeg opstanka. Nije bilo ličnosti ni foruma koji bi mogao napraviti zajednički plan koji bi svi prihvatili. Srbija je krenula tada prečicom. Krenula je da izmeni Ustav iz 1974. godine, kako bi se transformisala autonomija pokrajina i Srbija ustrojila na isti način kao i ostale republike. Za tako nešto mobilisali su narod i počela je serija dobro organizovanih mitinga.
Na ovim skupovima Slobodan Milošević je dobijao podršku. Istina, preko ovih skupova dolazilo je do izliva srpskog nacionalizma, što je potenciralo jačanje nacionalizma u drugim krajevima Jugoslavije. Koliko je euforija širenja velikosrpskog nacionalizma bila zahvatila neke krugove u Srbiji, vidi se i po pokušaju da se odavde, iz Srbije, organizuje miting u Ljubljani protiv slovenačkog rukovodstva koje je podržavalo kosovsko rukovodstvo da se i dalje spori sa srpskim rukovodiocima oko uloge i mesta pokrajina.
Kakva je tada situacija bila u Jugoslaviji vidi se najbolje po tome da je ovaj severni slovenački separatizam podržavao onaj južni, albanski, pa je čak u Ljubljani organizovao i miting da zvanično podrži zahtjeve Šiptara za otcepljenje. Normalno je da su i Šiptari pružali podršku slovenačkom separatizmu za izlazak iz Jugoslavije. No, ipak smatram da nije trebalo pokušavati da se iz Srbije organizuje nekakav miting u Ljubljani jer je to bila jasna provokacije u tim okolnostima. Razume se, niko u Ljubljani nije imao ništa protiv mitinga kojim se tražilo da Trst pripadne Jugoslaviji, odnosno Sloveniji, niti da ti mitinzi budu u Beogradu, a ni u Ljubljani.
Krajem 1988. i početkom 1989. godine došlo je do gužve i promjena rukovodećih ljudi u Crnoj Gori. Kako i zašto je izvršena ova promjena, ko je sve ovde svoje prste umješao, nije se moglo razaznati. Sredstva informisanja obaveštavala su ono što im se naređivalo. Svakako da ovu promjenu nisu oduševljeno primili rukovodeći ljudi u drugim republikama.
Tako Milan Kučan rezignirano, ali i uplašeno govori tih dana: “Posle svakog istupanja Slobodana Miloševića postajem sve uvereniji da Slovenija treba da izađe iz jugoslovenske federacije i da u njoj nema više šta da traži”. Teško je poverovati da je Slobodan Milošević uopšte bio ozbiljan razlog za ovo Kučanovo opredeljenje. On je samo bio izgovor za ono što su slovenački secesionisti i nacionalisti želeli, ali da to izvedu tako što bi odgovornost prevalili na nekog drugog, a Srbija i njeno rukovodstvo bili su pogodan izbor. Srbija i srpsko rukovodstvo znali su da je odluka za razbijanje Jugoslavije već pala i da nije bilo mnogo mogućnosti da se oni ne pojave kao optužena strana, bilo kao “secesionisti” ili “unitaristi”.
Tako u svojoj studiji Jozef Bogdanski, saradnik američkog Instituta za strateške studije tvrdi da je 1988. godine Franjo Tuđman tajno posetio Nemačku, hrvatskog partnera iz Drugog svetskog rata i da se tada tamo susreo sa kancelarom Helmutom Kolom i drugim visokim funkcionerima da bi zajednički utvrdili politiku komadanja Jugoslavije. Nisu Nemci za raspad Jugoslavije djelovali samo preko Hrvatske, nego i preko Slovenije. Tamo su poslali agenturu Peterlea i druge, finansirali list “Mladina” da piše protiv Srbije. Prema tome, može se reći da je raspad Jugoslavije režirala Nemačka.
Kada je postalo jasno da Srbija ne može da odbrani Jugoslaviju, nije bilo druge mogućnosti, nego da pokuša da odbrani sebe. Milošević je posle velikog mitinga održanog u Beogradu izmenio Ustav iz 1974. godine i objavio uključivanje pokrajina u sastav Srbije. Iz toga je usledilo određivanje Dana državnosti Srbije. Ovaj događaj se interpretira kao veliki greh Srbije, kao nešto što nije smelo da se učini, ali učinjeno je upravo onako kao što je to ustavna procedura i zahtevala: Ustav Srbije je promenjen uz saglasnost svih drugih republika i na svečanosti kojoj je prisustvovalo celo tadašnje državno rukovodstvo Jugoslavije.
Ima onih koji precjenjuju značaj i ulogu 8. sjednice na kasnije događaje koji su se desili u Jugoslaviji. Normalno, ima i onih koji njen značaj potcjenjuju. Ova sjednica odigrala je ono što je odigrala. Na čelo Srbije došli su ljudi koji su uradili ono što su oni smatrali da treba uraditi i na način koji su oni smatrali da je najbolji.
Da li bi da je neko drugi tada došao na čelo Srbije uradio nešto drugo i bolje za Srbiju i Jugoslaviju. Sa odgovorom na ovo pitanje ulazimo u domen nagađanja. No, pošto se ovo pitanje postavlja, najbolji će odgovor dati neke činjenice.
Nemačka se ujedinila, Berlinski zid je srušen. Nemačka dominira Evropom. Sjedinjene Američke Države “ratom zvezda” i drugim načinom, ekonomski i ne samo ekonomski, iscrpli su sovjetsku spremnost za dalju trku u naoružavanju. Gorbačov je prihvatio da je SAD glavna vodeća država u svijetu. Prihvatio je drugostepenu ulogu SSSR-a.
U takvoj situaciji Nemačka je svoju strategiju usmjerila na Balkan, usmjerila na razbijanje Jugoslavije kao glavne prepreke za osvajanje balkanskog prostora.
Sjedinjene Američke Države glavnu pažnju bacile su da slome snagu glavnog konkurenta, da rasture SSSR. I Nemačka i Amerika djelovale su dogovorno i zajedno. Ostale države u Evropi kao da su bile zatečene, djelovale su zbunjeno. Šta se tada dešavalo kod nas u Jugoslaviji? Spoljašnji uticaji da se ubrzano ide u rasturanje Jugoslavije bili su sve jači. Separatističke snage dobijale su ne samo moralnu podršku nego i znatna finansijska sredstva da poduzimaju akcije, pa su one to i radile.
Setimo se organizovanog napada naroda Ljubljane na JNA, setimo se podrške albanskom separatizmu u Cankarjevom domu u Ljubljani. Poseban doprinos rasturanju Jugoslavije dala je Hrvatska i njen predsednik Tuđman donošenjem novog Ustava Hrvatske kojim su Srbi ne samo diskriminisani, nego je ovim Ustavom najavljeno etničko iseljavanje Srba iz Hrvatske. Povezano sa ovim je i divljanje naroda u Splitu kada su napali na komandu, zgradu mornarice, odnosno napad na JNA. Sa ovim su povezani događaji blokada ceste na Širokom brijegu, kao i one oko Knina.
Svi ovi događaji nisu se dešavali slučajno, nego su bili organizovani, svi su bili usmereni ka slabljenju Jugoslavije. Dodajmo svemu ovom da su tada namerno slati ljudi u Predsedništvo SFRJ da bi doprinjeli razbijanju Jugoslavije. Ti ljudi su bili i Vrhovna komanda koji su trebali upotrebom JNA da sačuvaju jedinstvo zemlje, a oni su razarali i armiju i državu.
Treba se ovdje podsjetiti šta i kako se radilo u našim partijsko-političkim tjelima, kakve su se tamo razlike i svađe dešavale, i koliko su i one doprinosile našem nejedinstvu.
Da se na čelu Srbije našla neka druga ličnost, sve okolnosti govore da ne bi mogao izmjeniti okolnosti, možda bi nešto mogao ublažiti i neke događaje usporiti. Možda se dogovaranjem i kompromisima, pa i mekšim nastupom moglo doći do nekih drugih rešenja, ali ne do istorijskih zaokreta.
Sve u svemu, 8. sednica CK SKS trebalo je da okonča razjedinjenost rukovodstva i da pokuša da se snažnije bori za očuvanje Jugoslavije. Kada je srpsko rukovodstvo naišlo na nepremostive barijere u ustavnim promenama i u privrednoj reformi u zahtevima da se poštuje logika tržišta, ono više nije videlo mogućnosti za nastavljanjem borbe za tu vrstu promena. Velike promene u Evropi i u svetu bile su na vidiku. Kraj „hladnog rata“, podela Evrope, raspad SSSR-a i kraj komunističkog poretka stvorili su istorijski izazov pred Jugoslaviju i njene narode. Srbija i srpsko rukovodstvo uočili su ove kolosalne promene i pokušali da očuvaju Jugoslaviju, čak i po cenu da budu, kao što i jesu bili, optuženi da opstaju na linijama dogmatskog komunizma. Nama u rukovodstvu bilo je jasno da je Savez komunista jedna od važnih karika jedinstva zemlje i nismo želeli da je demontiramo, čak i kada je postajalo sve jasnije da se komunizam kao ideologija ne može održati u ranijoj formi. Demokratske tradicije i institucije Srbije bile su nama najbliže i najlakše smo mogli da dekretom odredimo dan kada bi se održali višepartijski izbori. Nije, doista, bilo nikakve potrebe za slovenačkim lekcijama o demokratiji i „civilnom društvu“. Nismo, međutim, želeli da Srbija preduzme bilo koji korak koji bi drugima poslužio kao izgovor za razbijanje zemlje ili bio stvarni korak u tom pravcu. Smatrali smo da transformaciju Saveza komunista Jugoslavije kao i transformaciju državnog uređenje treba izvesti dogovorom i uz saglasnost svih. Slobodan Milošević se lično dosledno i čvrsto držao ove politike sve dok je bilo smisla da se veruje u mirni i sporazumni rasplet tadašnje krize.
Meni lično kao i većini mojih drugova s kojima sam iskreno verovao u socijalističko humano društvo i s kojima sam ga gradio, nije lako padala mogućnost da nestane sve ono za šta smo se borili i u rati i u miru. Imajući iskustva o kojima ovde opširno pišem, sa sećanjem koje će nekom čitaocu biti možda arhaično ili sasvim nepotrebno, znali smo kuda vodi nacionalizam, nesloga, nacionalna izdaja i prihvatanje vazalnog odnosa prema velikim evropskim i neevropskim državama.