Pred ovaj skup srpskih komunista obe strane oštrile su koplja. To je i normalno da su se spremali. Pred početak rada sednice sasvim slučajno nabasao sam na Ivana. I ovog puta pokušao sam da utičem na njega, da sprečim rascep u Savezu komunista Srbije. I ovog puta on je slušao šta mu ja govorim, ali nije reagovao, samo se samouvereno smeškao. Osjetio sam da se dobro pripremio za sudar i da je uveren u pobjedu.
Bilo mi je jasno da na Ivana ne mogu uticati, pa sam potražio Dragišu Pavlovića Bucu. Dovoljno je bilo da on podnese ostavku na položaj predsednika Gradskog komiteta grada Beograda, time on otpada kao kandidat za predsednika CK SKS. Ovim bi otpala rasprava čime bi srušili Ivanovu kombinaciju o tome šta će biti posle Slobodanove smene.
Znao sam da Ivanova samouverenost nema osnova. Ivan za Srbiju nije isto što je bio njegov raniji prezimenjak Stambolić. Ovaj raniji Stambolić imao je za sobom dugogodišnji partijski i ratni staž. Imao je velike zasluge ugrađene u Srbiji. Ivan samo umišlja da i on to sve ima. On veruje ono što mu okolina priča.
Zato sam drugu Pavloviću rekao: “Znam da si Ivanov prijatelj, sada to dokaži, daj ostavku da spasemo Ivana. Srbiji trebaju obojica. Ako krene diskusija, on će sagoreti. A on treba iduće godine da predstavlja Srbiju u Predsedništvu SFRJ. A ti ćeš posle ostavke biti raspoređen u republičkom Izvršnom veću”. Njegov odgovor bio je negativan. “Dao sam prijateljima riječ i sada tu riječ ne mogu mjenjati”, odgovorio mi je Pavlović.
Sednica je krenula, predvideo sam ono što nisu mogli da predvide Ivan i Dragiša, da partijska procedura ima svoj tok i često nepredvidiv pravac kretanja.
Na molbu predsedavajućeg Slobodana Miloševića uzeo sam prvi reč i još jednom pokušao da utičem na Ivana i Pavlovića da smirimo raspravu, da ne razbijamo jedinstvo u Srbiji. Ni ovo moje upozorenje nije imalo uspeha. Za reč se, odmah iza mene, javio Ivan Stambolić. On je imao pripremljen govor. Kako sam kasnije saznao, on je taj govor pisao u društvu sa saradnicima i zajednička njihova ocjena je bila, kada komunisti, odnosno delegati u sali čuju Ivanovo izlaganje, Slobodan ima da leti. Međutim, saslušao sam Ivanovo izlaganje i nemam nešto bitno da zamerim onome što je tu rečeno, ali to nije ni bilo nešto senzacionalno što bi skup delegata okrenulo na Ivanovu stranu. Kasniji govornici uglavnom su iznosili Ivanove greške. Mislim da Ivanu nije bilo lako saslušati i svariti sve to što je tu rečeno. Šta da kažem, desilo se ono što sam i predvideo. Nije odleteo Sloba, nego Ivan.
Kao što Ivan nije bio u stanju pre sednice da sagleda kako komunisti Srbije vide i ocjenjuju njegov rad i doprinos na dosadašnjim funkcijama u razvoju Srbije, odnosno Ivan je precjenjivao svoj doprinos, tako i sada posle 8. sednice on nije bio u stanju da sagleda sebe i gde je sve grešio, pa je tražio da opravda svoj poraz u greškama drugih prema njemu. Opravdavao je svoj poraz time kako je sednica bila organizovana, kao i time da su neke ličnosti uticale da se sve tako odigra. Nemam uvid oko organizovanja ovog skupa, da li je bilo uticaja na članove Centralnog komiteta. Ali, ako je jedna strana uticala, mogla je i druga.
Verujem da niko nije očekivao da će Ivan doživeti na 8. sednici CK SKS ovako težak poraz. To svakako nisu očekivali ni njih dvojica. Ivan je dobio samo pet glasova, svi ostali podržali su Slobodana. A možda je to i zbog toga što su članovi poznavali oba suparnika, naročito Ivana. On je do sada prošetao Srbijom, bio je na skoro svim važnijim funkcijama: predsednik Privredne komore, predsednik Republičkog izvršnog vjeća, predsednik Gradskog komiteta SK grada Beograda i sada predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Srbije. Malo je ljudi, a ja se ne sećam nekog drugog ko je obavljao tako odgovorne dužnosti kao što se to pružila šansa Ivanu Stamboliću. Bilo je svakako prijatno nalaziti se na ovako odgovornim funkcijama, ali to nekad mora i da se plati, naime, radeći na tim mjestima mora se, hteo to neko ili ne, često nekom i zamjeriti. Da se Ivan ponekom i zamjerio pokazalo se danas na glasanju.
Ivan je često iznosio i moj uticaj na ishod rezultata na ovoj sjednici i na čitav ishod sukoba. Ne znam koliko je moje prisustvo na ovoj sjednici i pokušaj smirivanja sukoba bitan. Ali, jedno je bitno, da nisam navijao ni za jednu ni za drugu stranu. Želeo sam da se sačuvaju oba ova mlada rukovodioca.
Drugi akter ovog skupa o kome se raspravljalo i odlučivalo bio je Slobodan Milošević. On nije do tada bio na nekim visokim položajima. Pratio je Ivana pa je bio u njegovoj senci. Zato i nije stigao da se zameri većem broju ljudi i da stvori protivnike. Njega sam upoznao kao direktora Beogradske banke. Utisak je da se radi o mladom i dinamičnom, ali i vrlo ambicioznom čoveku. Kasnije, susretali smo se u Centralnom komitetu Srbije. Učinilo mi se da svoj posao radi solidno i studiozno. Imao je veoma razvijene međunarodne bankarske kontakte i učestvovao u realizovanje velikih projekata u Jugoslaviji.
Slobodan Milošević je dobio punu podršku od komunista, a to znači da komunisti, da narod Srbije sada od njega očekuju da će se založiti svom snagom da se problemi Srbije i Jugoslavije uspešnije rešavaju. Istina, on je na Kosovu ispoljio snalažljivost i energičnost, što mu je za ishod ove sjednice puno pomoglo. Ali, koliko će se novih takvih i težih problema roditi i koje će trebati rešavati, to će se tek videti.
Ivan Stambolić će valjda shvatiti da se u svom životu ne može kretati po cveću i da mora naići i na trnje. Puno puta važno je okrenuti se za sobom i videti gde se grešilo i izvući iskustva za budući rad. Vjerujem da će i Slobodan razmisliti o toku i ishodu ove sjednice i učiti se na tuđim pogreškama.
Tako se septembra meseca 1987. godine odvijala 8. sednica Centralnog komiteta SKS i tada je Srbija ostala na jednom lideru, a to je Slobodan Milošević.
To Srbija pamti i pre sudara, pre nesporazuma sadašnjeg slučaja. Samo desetak godina ranije desio se sličan slučaj. Tada je to bilo u Titovo doba, pa je on morao da taj spor rešava. To je bila rasprava između Marka Nikezića i Draže Markovića, ko će biti glavni lider Srbije. Sada, kad se odmaknemo od tog vremena, pitamo se: zar nije moglo drukčije da se život odvija?
Bilo je to vreme razvijanja i nas i Jugoslavije. Hteli smo da budemo bolji i zemlja lepša. Ali život nas je nosio svojim tokom. Pa u toj borbi neko vreme i Marko i Draža su bili jedinstveni, skoro po svim pitanjima i po svim problemima sa kojima se susrećemo. Bili su čak obojica u nekoj opoziciji prema Titu. Pa su pitali i mene: Može li Tito izvršiti vojni udar. To pitaju ministra odbrane. Odgovorio sam tada njima: to Titu ne treba, ako nešto poduzmete on će pozvati narod i vi nećete dobro proći. Nisu više pitali i nisu ništa poduzimali. Nekoliko meseci kasnije tokom Titove posjete užičkom kraju, na Zlatiboru, Draža mi je rekao: Odlučio sam da idem sa Titom. Šta je odlučio Marko nije mi rekao. Posle kratkog vremena izbio je sukob između njih dvojice. Spor je rešen posle četvorodnevne rasprave pred Titom. Draža je ostao jedini lider Srbije. Sada se skoro sve iznova ponavlja, samo više nema Tita. Spor se mora i bez njega rešiti.