Očekivali smo da raščistimo lidersku svađu u Srbiji, i to je postignuto. Očekivali smo dalje jačanje Srbije, a time i jačanje Jugoslavije. To je samo delimično ostvareno. Otpori u Srbiji i van Srbije su ovaj pokušaj omeli.
Umesto da se lome otpori, umjesto da se raščišćava sa svim onim što smeta, što koči naš brži razvoj, umjesto da jačamo Srbiju u okviru Jugoslavije, krenulo se u jačanje Srbije bez obzira kako će se to odraziti na Jugoslaviju. Ovo što iznosim bile su ne samo moje želje i nadanja sa 8. sednice. Ali sada, posle deset godina, neki političari iznose da su oni pošli na tu 8. sjednicu sa nadanjem da će se ovde prekinuti sa kontinuitetom Titove politike prema Srbiji u Jugoslaviji. Naime, da se prekine sa politikom slabe Srbije unutar Jugoslavije, nego da se krene ka opciji jake, Velike Srbije, bez obzira kako će ostali deo Jugoslavije to prihvatiti. Nažalost, tim putem se krenulo. Prvo, ne vidim i ne prihvatam da je bila slaba Srbija u sastavu Jugoslavije. Bila je toliko jaka koliko i druge republike i onoliko snažna koliko smo mi bili u stanju da je ekonomski i ukupno razvijemo. Drugo, prihvatanjem da smo već tada, 1987. godine, prihvatili opciju Velike Srbije, znači da smo krenuli svesno u razgrađivanje Jugoslavije, znači prihvatili smo stavove Memoranduma SANU, znači da smo doprineli svemu onom što se na prostoru Jugoslavije posle dešavalo. To znači da bi bili odgovorni za ratove, krv, ranjene, poginule, za patnje ljudi.
Sigurno je da za to nije bio ni Slobodan Milošević, već da su mu to događaji nametali da bira ono rešenje i onu opciju koja mu je stajala na raspolaganju u tim trenucima. Istina je da je on bio čelu događaja i da je mogao da ih usmerava, ali ne sme se zaboraviti da on nije bio jedini akter u njima. On i da je hteo, nije mogao da prekine, a niti je mogao da nađe partnera u Sloveniji i Hrvatskoj koji bi želeli opstanak Jugoslavije. Događaji su se nametali punom brzinom i snagom.
Pitanje je samo da li je Slobodan Milošević imao sposobnosti da ih na vreme predvidi, kao i snage da ih izbegne. Treba istaći i to da su stavovi sa 8. sjednice sa velikom rezervom ili bolje rečeno dosta kritički bili primljeni u drugim republikama, a na još lošiji prijem naišli su u pokrajinama. Rukovodstva u tim sredinama plašila su se radikalnih revolucionarnih zahteva sa te sjednice, jer je to tražilo i radikalne promjene, što bi dovelo i do kadrovskih promjena, a to nijednom tadašnjem rukovodstvu nije odgovaralo. Sve je to dovelo i do pritisaka sa tih strana na rukovodeće ljude, pa i na čitav sastav SKS da se ti stavovi sa 8. sednice ne sprovode.
I pre i posle 8. sednice CK SKS došlo je do jačanja nacionalizma u Jugoslaviji, pa i Srbiji. U Srbiji su neki posebni događaji uticali na taj proces.
Svakako da je Ustav SFRJ iz 1974. godine bio jedan od odlučujućih faktora koji je podstakao da nacionalizam u Srbiji naglo dobije šire razmere. Treba otvoreno reći: taj Ustav za Srbiju nije bio dobar. Srbiji su dodate dve pokrajine, Kosovo i Vojvodina sa skoro većim pravima nego što su date samoj Srbiji. Neki kažu, a možda su u pravu, da je to i namerno urađeno da bi tim oslabili Srbiju. Navodno, slaba Srbija, kod nekih se tada smatralo da će biti jaka Jugoslavija. Ali treba istinu reći, da za takav ustav ne treba kriviti samo one koji su ga na Brionima pravili. Trebalo je sprečiti da se za Srbiju ne donesu i u njega ugrade odluke koje Srbiji ne odgovaraju. Mene je tokom priprema Ustava upozorio general Šumonja da na Brionima nema najviših srpskih rukovodećih ljudi, te da se mogu usvojiti stavovi koji neće Srbiji odgovarati. Sa tim sa upoznao tadašnje srpsko rukovodstvo. Oni su smatrali da je sve u redu, pošto će navodno da će Srbija u federaciji imati tri glasa. To je bila procena koja se donekle poklapala sa stavovima nacionalista u drugim republikama koji su govorili da će Srbija sa dve pokrajine i Crnom Gorom biti u stanju da blokira sve odluke u federaciji, kada se za to stvore uslovi i kada to bude potrebno. Uistinu, ove će se procene obistiniti u vreme najveće krize u Jugoslaviji kada bude funkcionisalo „krnje Predsedništvo“ koje je i dalje davalo kakav – takav legitimitet saveznim organima. postojala je slaba procjena. Kasnije, umjesto dogovora i pregovora sa rukovodstvima pokrajina, ušlo se u sukobe, što je sve išlo na štetu Srbije. Sve je to podsticalo širenje nacionalizama, kako u Srbiji tako i u pokrajinama.
Ima mišljenja da je tadašnje srpsko rukovodstvo trebalo u znak protesta što je usvojen ovakav Ustav i zbog nekih drugih odnosa prema Srbiji, da podnese ostavku, znači da kapitulira. Međutim, zašto se srpsko rukovodstvo nije borilo za Srbiju onoliko koliko je to radio Kardelj za Sloveniju ili Bakarić za Hrvatsku? Umesto ostavki, ići u traženje pravih rešenja za Srbiju i to zajedno sa Titom, a ne voditi neprestano neku tihu opstrukciju prema Titu. Zašto se nije više pažnje poklanjalo jačanju privredne moći u Srbiji i jačanjem ekonomike uticati na privredu pokrajina, pogotovu Kosova, da se sve više vezuju i oslanjaju na privredu Srbije?
Ovaj Ustav iz 1974. godine dao je velika prava pokrajinama, što je rukovodstvo Kosova iskoristilo za dalje jačanje albanskog nacionalizma, a time i separatističkih zahtjeva. Međutim, treba istaći da pojave albanskog separatizma na Kosovu nisu ništa novo, ono egzistira od kada postoji Jugoslavija, i ova sadašnja i ona ranija.
Jačanjem albanskog nacionalizma došlo je do pojava etničkog čišćenja, došlo je do progona Srba sa Kosova. Primenjeni su svi oblici pritisaka kako bi naterali Srbe da napuste svoja ognjišta i da spas opstanka potraže u Srbiji. Oko 100 000 Srba iselilo se tokom ne tako dugog perioda sa Kosova. Svakako da je to potenciralo ogorčenje Srba, a to se odrazilo na jačanju srpskog nacionalizma. Svemu ovom doprineo je i indolentan odnos u nekim, pogotovo zapadnim republikama. Pustili su da sama Srbija rešava problem koji nije bio samo njen.
Sve se ovo dešava kada ljubljanski list “Mladina” sa prećutnom podrškom slovenačkih vlasti napada neke srpske rukovodeće ljude i najgore laži širi o njima, što ne može a da se kod naroda u Srbiji ne stvara otpor koji podstiče nacionalizam.
Da bi se stvorila atmosfera da se po Srbiju nepovoljan Ustav iz 1974. godine promjeni, rukovodeći ljudi u Srbiji pozvali su u pomoć narod. Počeli su sa velikim masovnim mitinzima.