Onda kada ambicije prerastu razum, onda kada se u glavama nekih pomute sve vrednosti, kada mu se učini da sve danas nije kako je bilo juče i da će sjutra biti još drukčije, tada se poremete stara prijateljstva i često dolazi do sporova i tamo gde ih ne bi trebalo biti.
Tako se u Srbiji 1986. između do juče dobrih drugova povela borba ko će od njih biti čelni čovek u republici – borba za vlast u Srbiji, pa to i u svetu nije ništa novo. To Srbija pamti i u doba Nemanjića i kasnije, u vreme Karađorđevića i Obrenovića, pa kasnije za vreme Tita.
Međutim, ljudi i u socijalizmu nisu savršeni, a vidimo da i svi društveni sistemi nisu idealni, vidimo da u svim sistemima ljudi su ljudi. Tako ne znam kada je počela nesloga, od kada ona tinja, ali sada je buknula i kada požar bukne, on mora i da se ugasi.
Buknula je nesloga između dvojice dojučerašnjih bliskih drugova Ivana Stambolića, predsednika Predsedništva Republike Srbije i Slobodana Miloševića, predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Šta je povod sukobu? Moje mišljenje je da je spor oko toga ko će biti najviši lider u Srbiji, čija će riječ biti poslednja.
Iako je Srbija bila dovoljno velika, te da su obojica imali dovoljno prostora da iskažu svoje ambicije u izgradnji zemlje, oni su počeli da troše energiju u sukobu.
Dobri odnosi i prijateljstvo među ovom dvojicom mladih ljudi trajali su sve dok je Ivan bio stariji po funkciji i onda kad se on penjao na veće dužnosti Slobodan je išao za njim. Sada su momentalno ravnopravni. Oba predsednici, jedan države, drugi partije. Sada treba oba ravnopravno da odlučuju. To Ivan nije mogao da prihvati i proguta. Ivan je želeo da ima celokupnu vlast u Srbiji.
Ljudima za svađe ne treba puno. Uvjek se onda nađe razloga za sudar. Tako i ovog puta. Onda, kada je Slobodan u svom sektoru rada u Savezu komunista Srbije počeo da se ponaša kao samostalni rukovodilac i da donosi samostalne odluke, a da se prije toga ne konsultuje i ne pripita starijeg “druga”, konkretno Ivana, stvoren je začetak netrpeljivosti. Ta netrpeljivost se pojačala kada su sastavljani organi u Predsedništvu Saveza komunista. Tu je, kada je u pitanju raspored kadrova, Ivan bio osetljiv. Voleo je da on postavlja i skida sa funkcije. Voleo je da on odlučuje o sudbini ljudi.
Još više je Ivana zabrinulo ponašanje i nastup Slobodana 27. aprila 1987. godine na Kosovu Polju. Tog dana na skupu građana Slobodan je energično uzeo u zaštitu Srbe ispred pokrajinske milicije. Taj spontani Slobodanov nastup dobro je primljen ne samo kod Srba na Kosovu, nego i u cjeloj Srbiji. Otišao je da kao partijski rukovodilac prisustvuje lokalnom sastanku, a vratio se kao nacionalni heroj. Ovim nastupom na Kosovu Polju i zahtjevima na drugim mjestima da se brže djeluje prema divljanju Šiptara na Kosovu, Slobodanu je popularnost znatno porasla. Ivanu su smetale rastuće simpatije za Slobodana.
Počeo je tražiti put i način da ga eleminiše u Srbjiji u konkurenciji za liderstvo. Pronašao je taktiku i počeo svuda proturati da bi za Srbiju i za Slobodana navodno bilo najbolje da ode na neku funkciju u federaciju. Slobodan takav predlog nije prihvatao. Tada je Ivan potražio druge greške kod Slobodana. Najviše je isticao neaktivan odnos Slobodana prema Memorandumu SANU. Ivan je imao jasan i određen odnos prema ovom dokumentu. Oštro je osudio stavove Memoranduma. Međutim, to se za Slobodana ne bi moglo reći. On je ili prećutkivao ili neodređeno govorio o ovoj materiji. Pokušavali smo u pojedinim razgovorima i na nekim skupovima da ovaj sukob smirimo jer se radilo o dvojici značajnih ljudi, obojica veoma upotrebljivi i potrebni Srbiji. Ali nam to nije pošlo za rukom.
Kasnija rasprava pokazala je da Ivan u obračunu sa Slobodanom nije pronašao najbolji put. Umjesto da pronađe principijelna i ideološka pitanja, ako ih ima, on je ušao u sukob sa direktnim problemom ko će odlučivati o sudbini Srbije.
Kada se govori o principijelnim pitanjima, mislim da bi efikasnija problematika za javnost i interesantnija bila šta i kako partija, odnosno SK, pokreće ili ne pokreće ono što je bitno za razvoj socijalizma u Srbiji, nego konkretno lično pitanje ma kog pojedinca.
Ivan je možda s pravom bio nestrpljiv. Po Ustavu Srbije on je trebalo da napusti sadašnju funkciju Predsedništva Republike Srbije, a tek iduće godine otvara mu se mjesto u Predsedništvu SFRJ. On se pitao šta će raditi godinu dana. Ivan nije naučio da čeka. On je naučio drugačiji tretman. Njemu su se nudile funkcije. A sada za tu godinu smatrao je da će Slobodan učvrstiti svoje pozicije u Srbiji i da će on skoro biti zaboravljen.
Da se to ne bi desilo, Ivan pokušava da Slobodana pošalje u SIV, a ako to ne može, onda da ga smeni i da na njegovo mjesto dođe predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda Dragiša Pavlović Buca. Ni Pavlović nije bio ništa manje ambiciozan po ovom pitanju. za sebe je verovao da je veliki teoretičar i kao predsednik Gradskog komiteta redovno pisao o svemu i svačemu (ako je to on uopšte lično radio), što je bio manir koji su partijski rukovodioci napustilin još davno, nakon Đilasovih članaka u „Borbi“. Sve to ga je učvršćivalo u vlastitoj pretencioznosti i nadmenosti. On je bio intrigant kao retko ko u politici Srbije. O Miloševiću je govorio s velikom netrpeljivošću i nije birao društvo pred kojim bi ga ismevao sa svojih „navodno učenih“ pozicija. Kada je Milošević doznao za ovakvo ponašanje svojih dojučerašnjih drugova, stvorio je i on svoju garnituru koja bi mu bila lojalna. Uvideo je da ne može da se mnogo nada od institucija i aparata u kojem je godinama dominirao Ivan i oslonio se na nove, mlade ljude.
Ivan Stambolić je svoj plan o uklanjanju Miloševića pokušao da ostvari preko Predsedništva Republike. Sazvao je skup od osamnaest drugova. Šest časova diskutovalo se o nekim nevažnim pitanjima, da bi oko pola noći, kad je ocenio da je skup zamoren, pokrenuo pitanje Slobodana Miloševića. U Užicu bi se to nazvalo „starovlaškim“ manirom.
Sprečio sam tu igru i tražio da se novi sastanak održi u normalno radno vrijeme. Skoro sve vreme tokom ovog sukoba imao sam jasan utisak da je inicijator za sukob Ivan Stambolić i da Slobodan ne želi svađu, da je on za mirnu raspravu i dogovor.
Utrošio sam dosta vremena da ubedim Ivana da za njih obojicu ima u dosta prostora u Srbiji, da obojica ispolje punu aktivnost, Ivan u domenu državne strukture, a Slobodan u partijsko ideološkom sektoru. Ivan bi saslušao moje ubeđivanje, ali ga nije prihvatao, uvjek bi našao kontraargumente. Ukazivao je da se sa Slobodanom ne može sarađivati, da je on svojevoljan, da sluša samo sebe i da je on opasan lider za Srbiju. Pošto nije moglo da dođe do sporazuma između njih dvojice, onda je rasprava preneta u nadležnost Saveza komunista Srbije. Tu je Slobodan bio u prednosti. Ivan nije dobro ocenio dalji razvoj događaja. Možda mu je tu pomogla okolina, oni koji su ga navodno podržavali. Kako i rasprave u organima SKS nisu dovele do rešenja, spor je poprimao oštrije oblike, te je tako došlo do 8. sjednice Centralnog komiteta SKS.