Nije bilo lako pozvati goloruki narod da ide u borbu sa neprijateljem pred kojim su kapitulirali njegova država i njena vojska. Nije lako, znao je Tito pokrenuti narod u borbu sa ovako snažnom armijom pred kojom su bacili oružje i predali se đenerali, pukovnici i ostali oficiri koji su raspolagali dobro naoružanom vojskom. Trebalo je za odluku na ustanak imati dosta hrabrosti, i lične, i puno komandantske smelosti. Poznavao sam rukovodeći vrh Komunističke partije Jugoslavije, uz Tita i sa njim svi su bili dobri. Ali da tu tada nije bilo Tita, ne bi bilo ustanka i kasnije ne bi bilo ni nove Jugoslavije.
Pripreme za ustanak tekle su normalno. Tito je čekao pogodan momenat da bi krenuo u borbu. Taj momenat se, po njegovom, dogodio 22. juna kada je Hitler napao SSSR. Tito je procenio da Hitler mora glavninu svojih snaga upotrebiti protiv SSSR. A to znači brojno slabljenje vojnih jedinica u Jugoslaviji. Drugo, Tito je ocenio da je borba SSSR, a i naša, zajednička i prema tome treba da krenemo i mi u tu zajedničku borbu. Te procjene rukovodećih ljudi Komunističke partije nisu bile puste želje. Oni su znali da zajedničkom borbom sa velikim Sovjetskim Savezom postoje realne šanse da se slomi fašizam i da se do slobode dođe. Zato su 4. jula 1941. godine odlučili da se u borbu krene. Na sastanku u Beogradu tog dana donijeli su odluku i izdali proglas. On je upućen svim komunistima, svim rodoljubima, svim građanima Jugoslavije, i on glasi: “Vaša zemlja je porobljena i opljačkana od strane istih zločinaca koji se drznuše da dignu svoje okrvavljene kandže na Sovjetski Savez. Vi ste pobeđeni u ratu, ali niste pokoreni. Slavne tradicije borbi za pravdu i slobodu vaših dedova ne smeju biti zaboravljene. Sada je vreme, sada je kucnuo čas da pokažete da ste dostojni potomci svojih slavnih predaka. Sada je vrijeme, sada je kucnuo čas da se dignete svi kao jedan u borbu protiv okupatora i njihovih domaćih slugu, krvnika naših naroda”.
Politička i vojna strategija Komunističke partije, njena orijentacija bila je na borbu, na narodni rat, na ustanak. Posle odluke 4. jula komunisti i skojevci, koji su samo čekali poziv, krenuli su. Ali, ne samo oni, već sa njima veliki broj omladinaca, među kojima je bilo dosta onih koji nikad do tada nisu ni čuli za Komunističku partiju. Njih je pokrenuo patriotizam, njih je pokrenula mržnja prema okupatoru, prema “švabama” o kojima su slušali od starih kakve su sve zločine počinili u prošlom ratu.
Tito i vojni komitet posle okupacije izabrali su za svoje komandno mjesto Beograd. Znali su da će se težište ustanka kretati na prostoru Srbije. Titova procjena bila je pravilna. U borbu i na ustanak krenuće narod gde je okupator ispoljavajući mržnju pljačkao, rušio, ubijao. Beograd je bio sav u ruševinama. Tito je znao da je narod u Beogradu i Srbiji 27. marta i kasnije izlazio na ulice i uzvikivao “Hoćemo rat, nećemo pakt”. Dok tamo negde, kao u Mariboru, Zagrebu, gde je narod sa cvećem dočekivao okupatorske trupe, tu će biti teže nagovoriti taj narod da sada pođe da ubija neprijateljske vojnike.
Komunisti Jugoslavije drugog izlaza nisu imali, ili da sagnu glavu da prihvate okupaciju, da podnose zločine fašističke vojne sile ili da se tom zlu suprotstave. Komunistička partija izabrala je strategiju oslonca na sopstvene snage, znači oslonac na narod. Drugog načina nije bilo. Nije bilo države, vojske obučene, naoružane, nije bilo fabrika, magacina, ništa za borbu nije bilo sem zastrašenog i uplašenog naroda. Na drugoj strani su dobro naoružane okupatorske jedinice i brojni aparat domaćih izdajnika koji su sada u strahu od okupatora veoma savesno i dobro izvršavali sve što okupator od njih traži. Ipak, krenulo se u borbu i već 7. jula pukla je u Beloj Crkvi prva puška. Kada se krenulo u borbu računalo se da će narod podržati borbu i pomoći ustanike kao i na hrabrost boraca da smelošću i junaštvom otimaju od okupatora oružje i municiju. Računalo se da okupatora pretvorimo u naše magacine i nedostajuće fabrike. Da bi to postigli, za poprište borbe izabrali smo vangradski prostor. Izabrali smo planine i šume. Zatim, izabrali smo za način borbe ofanzivu i brzinu udarca.
Posle 7. jula, već 13. jula buknule su borbe u Crnoj Gori. Postepeno, ustanak se širio u cjeloj Jugoslaviji. Ustanak se širio kao poplava, negde brže negde sporije. Okupator se uplašio i zatražio pomoć od domaćih snaga. Prvo su se javili navodno četnici Draže Mihailovića. Oni su i postavljeni tamo na planinskom prostoru Suvobora da kad zatreba mogu dejstvovati na cjelom prostoru Srbije. Zajedno sa njima pošli su u borbu protiv ustanika Nedićevci, Ljotićevci, belogardejci i domaći žandari, policajci i drugi.
U to vrijeme nemačke armije prodirale su kroz ruske ravnice, žurile ka Moskvi, Italijani su i dalje pokušavali da slome grčke vojne snage. Štab Užičkog partizanskog odreda stavio mi je u zadatak da sa jednom grupom boraca zaštitim zapadni deo slobodne teritorije Užičke republike. Tamo u regionu Dobruna i Vardišta susreo sam se sa nekim četničkim komandantima. Tu su bili major Boško Todorović, žandarmerijski major Jezdimir Dangić, vojvoda Đekić i drugi. To je bio period saradnje sa četnicima, ipak nisu se našem prisustvu obradovali, ali nisu imali mogućnost da nam zabrane da se tu nalazimo. Palo je u oči da veoma imaju dobre odnose sa italijanskim jedinicama, da se pozdravljaju i posjećuju, da sarađuju. Ali, bilo je teško posmatrati selo Dobrun. Veliko selo, potpuno opljačkano, nigde žive duše. Pitao sam se gde je taj narod. Tu su četnici ispoljili svoje junaštvo nad muslimanskim stanovnicima. Mi partizani nismo mogli dozvoliti da se ovaj talijanski okupator bezbrižno šeta ovom našom zemljom. Usledili su napadi sa naše strane i pokušaji ovih četničkih komandanata da to spreče. Pokušali su da nas ubede da je ovaj talijanski okupator drukčiji od nemačkog, i da bi ga trebalo ostaviti na miru. Tako su oni gledali na odnose prema okupatorskoj sili. Neshvatljivo da se ljudi koji su se spremali da brane slobodu zemlje, sada sa okupacijom mire kao sa normalnim stanjem. Međutim, Draža Mihailović se nije mirio sa stvaranjem od strane partizana ovako velike slobodne teritorije, i ne samo što ona postoji, nego nastoji borbama oko Kraljeva, Valjeva i Šapca da se proširi, pa je ili samostalno ili po nečijem naređenju krenuo sa svim svojim snagama uz pomoć Ljotićevaca i Nedićevaca da razbije partizanske jedinice koje su branile slobodnu teritoriju. Borbe su bile žestoke. Bio je to pokušaj stvaranja građanskog rata u Srbiji. On je ovim napadom na partizane napravio zločin prema ubijenim i streljanim dečacima, prema njihovoj mladosti. On je napravio zločin prema Srbiji, on je zavadio i podelio Srbiju. To Srbija zna. Znaju i neki navodni političari koji su se kasnije iz nekih drugih krajeva infiltrirali u srpsku sredinu i tu pokušavaju da igraju neku svoju igru, da dobiju poene oživljavajući lik Draže, predstavljajući ga onakvog kakav nije bio. Dizanjem spomenika to mu neće pomoći, niti ovim nabeđenim političarima, niti onim koji preko njih ponovo žele da zakrve srpski narod.
Posle razbijanja četnika oko Užica, usledio je nemački napad. Njima je Draža svojim bratoubilačkim napadom omogućio da dovedu potrebne snage, neke sa Istočnog fronta a druge iz Grčke. I tako smo ovu našu slobodnu teritoriju prvo branili od naših, od Srba, sada je branimo od Srba i Nemaca. Morali smo se povući. Ovo pričam da pokažem kako je bilo složeno, kako teško boriti se tih godina, tih dana za slobodu domovine. Mi smo mnogo svoju zemlju voleli. Sami, dobrovoljno smo pošli da se za nju borimo. Znali smo koliko je okupator jak, koliko okrutan. Nismo jedino znali da su naši ljudi, oni koji su se stavili na stranu okupatora, poprimili i njegovu zločinačku narav, pa su ubijali ranjene partizane. No, bez obzira, bez razmišljanja smo krenuli, ne nadajući se da ćemo živu glavu izvući. Palo je još jednom Užice u nemačke ruke, ali je ostala da svetli Kadinjača i njena epopeja, da se nikad ne zaborave djela onih koji tamo svoje živote dadoše. Borba se nastavila dalje. Stvarali smo nove slobodne teritorije u raznim krajevima Jugoslavije.
?????Ustanak u Jugoslaviji povela je i organizovala Komunistička partija Jugoslavije. Ona je jedino to mogla da uradi. Njena politika je bila jugoslovenska. Ona je imala svoju organizovanost na cjelom jugoslovenskom prostoru. Sve druge političke stranke su svoju političku orijentaciju usmeravale samo na usko područje nacionalnih entiteta – područje gde žive Srbi ili Hrvati, ili prema Slovencima. Komunisti su se borili za cjelu jugoslovensku teritorijalnost.
Dalje, Komunistička partija pokrenula je ustanak – oslobodilački, antiokupatorski, antifašistički, premda je krivicom drugih bilo i elemenata građanskog rata. Karakteristika ovog opštenarodnog rata koji je pokrenula Komunistička partija je dobrovoljnost učešća i oslonac na vlastite snage. Kada kažemo dobrovoljnost učešća, ne mislimo samo na dobrovoljan pristup nego i na dobrovoljno kasnije učešće. Tako, u doba odbrane Užica od nemačkih jedinica, pri polasku na odbranu Kadinjače komandant Užičkog partizanskog odreda Dušan Jerković obratio se postrojenim partizanima i rekao da idu u tešku borbu i ko nema snage da tu borbu izdrži neka izađe iz stroja i neka ostane u Užicu. Niko nije izašao, a malo njih se vratilo živo.
Na iskustvu borbi za odbranu Užičke republike, Tito je dalje razrađivao našu strategiju borbi za oslobođenje zemlje i njenu političku liniju bratstva i jedinstva. Tito je shvatio da je vreme da se sa pozicionog rata, kada se pretežno branila svoja kuća, svoje ognjište, svoje selo, mora ići dalje u novi sadržajniji oblik rata. Da se mora težiti da brže osvajamo nove prostore, da se manevarskim oblikom rata iznenada pojavljujemo tamo gde nas ne očekuju, kao i da brzo nestanemo sa nekog prostora gde nam postaje previše vruće. Za takav oblik rata stvorene su vojne formacije, stvorene su brigade, kasnije divizije, korpusi i armije. Prošli smo u borbama skoro sve krajeve, vodili bitke na Neretvi, na Sutjesci. Oslobađali smo Jajce, Bihać i druge gradove, da bi na kraju rata stvorili armiju od osam stotina hiljada boraca. U završnicu rata ušli smo kao ravnopravna vojna snaga, da vodimo bitke za oslobođenje Jugoslavije. Bili smo priznati od saveznika i držali front između savezničkih jedinica – koje su preko Italije nastupale ka Austriji i sovjetskih jedinica – koje su preko Mađarske i Češke prodirale ka središtu Nemačke.
Jugoslovenska narodna armija nastupala je ravnopravno između njih , povezujući ova dva krila savezničkih armija. Punopravno smo učestvovali i punopravno dali svoj doprinos.
Treba da se zna, onda kad je Tito krenuo nije imao ništa, ni vojske ni države, imao je samo okupatorske formacije pred sobom. Na našu nesreću Tito je imao i sve one vojne i političke izdajničke grupacije koje su svesrdno branile sebe i okupatora. I tako, kad je rat završen, Tito je imao i snažnu Jugoslovensku narodnu armiju i novu državu, NOVU JUGOSLAVIJU.