O dizanju ustanka
Od svih političkih snaga u tadašnjoj Jugoslaviji, jedino je Komunistička partija bila opštejugoslovenska politička organizacija. Samo ona imala je svoje organizovane djelove širom zemlje Jugoslavije. Sve druge političke stranke imale su ograničen nacionalni delokrug djelatnosti. Zato je samo Komunistička partija mogla dići na ustanak sve građane Jugoslavije. Normalno, strategija Komunističke partije bila je dizanje ustanka na cjelom jugoslovenskom prostoru, da se istera okupator iz cjele zemlje i ponovo oslobodi Jugoslavija kao država.
Drugo, strategija Komunističke partije bila je orijentacija na sopstvene snage i sredstva. Dalje, Titova strategija zasnivala se na oružanoj borbi do pobjede. Ta borba bazirana je da nema bezizlaznih situacija, znači bazira se na smelosti, inicijativi, snalažljivosti i borba do pobjede, do slobode.
Tito je vojnički uspešno pronašao najbolji oblik borbenih dejstava koji su mogli da pariraju i suprotstavljaju se Hitlerovim jedinicama i načinu borbe koji su one nametale. Taj oblik borbe je jedino u Evropi uspešno primenjen u Jugoslaviji i to Titovom zaslugom. Naime, sve druge države u Evropi, odnosno sve njihove vojske suprotstavljale su se Hitlerovoj ratnoj mašini baš onako kako je to odgovaralo Hitleru. Te armije su se, slabo naoružane i vojnički nepripremljene suprotstavljale motomehanizovanim snagama Nemačke i gubile bitke. Jedino se spasla Engleska zahvaljujući kanalu Lamanš i kasnije SSSR-u uz pomoć zime, prostora i podrške saveznika onda kad je stvorio jaka protuoklopna i protuavionska sredstva odbrane.
Kakav je oblik borbe Tito Hitleru nametnuo u Jugoslaviji? Tito je dao stav svojim jedinicama – udrite, napadajte protivnika onda i tamo gde se ne nada i onda kada se ne nada. Znači, iznenađenje je bilo u rukama Titovih boraca. Kako su se ovi Hitlerovi vojnici osjećali na ratištima Jugoslavije vidi se iz reagovanja pilota Hansa Helmuta koji piše svom rođaku 28. avgusta 1941. godine iz Beograda. On piše: “Dragi Gintere, osjećam se kao da sam padobranom pao u vraško neprijateljsko gnezdo. Kada letim i iz vazduha posmatram ovu zemlju izgleda mi vrlo pitoma. Ali nije tako. Neprijatno se čovjek ovde osjeća. Kako su bili divni oni pariski dani prema onom što se ovde u Beogradu dešava. Ovde su pogledi mrski i izazivački. Već dva meseca ovde u Beogradu prašte revolveri i gore naši kamioni. Jedva čekamo da opet poletimo, pa makar na Istok u Rusiju. Kada uveče izlazimo iz automobila, imam osjećaj da će mi svakog časa neko sručiti metak u glavu… Nespokojstvo nam kida živce i postaje nam previše vruće u ovom gradu Beogradu”. Samo oblikom rata koji je sejao strah, koji je iznenada kosio okupatorske zlotvore, moglo se suprotstaviti invaziji germanske sile i najezde.
U uslovima okupirane zemlje, u vreme kada su snage okupatora bile veoma jake, a istovremeno sav domaći policijski aparat, i ne samo on nego skoro i svi službenici stavili su se u službu i na stranu okupatora, nije se moglo drukčije nego napad malim grupama svuda gde se može, uz postepeno narastanje i ustanka i veličine jedinica snaga ustanka. Tito je rukovodio ustankom. On je procjenio da se najbrže može razviti ustanak na prostoru zapadne Srbije, zato je napustio Beograd i našao se među borcima u srcu ustanka. Ustanak u Jugoslaviji razvijao se postepeno prema uslovima, ali se svuda pucalo, svuda se okupator i domaći izdajnici nisu osjećali sigurno.
Po prvi put od kada je Hitler krenuo u osvajanje svijeta, on i njegovi komandanti u Jugoslaviji bili su iznenađeni i zbunjeni. Nisu mogli da se snađu, za ovaj oblik borbe nisu bili pripremljeni. Nije pomogla ni pretnja, ni osveta. Sto Srba za jednog Nemca naredio je nemački komandant Dankelman. Nemački mlađi komandanti su savesno izvršavali naredbu svog komandanta za Jugoistok. Ali, to nije pomoglo. Stvorena je već krajem septembra mjeseca prva veća slobodna teritorija u Evropi. Stvorena je Užička republika. Tito je prvi predsednik ove teritorije. Odavde rukovodi ustankom širom Jugoslavije. To je bila prva velika operacija naraslih partizanskih odreda Srbije. Nemci i domaći izdajnici u besu u svojoj nemoći streljaju po Mačvi, streljaju oko sedam, a možda i više hiljada ljudi u Kragujevcu. Ali, nemaju snaga da napadnu na Užičku republiku, pa im treba vreme da dovedu divizije sa Istočnog fronta i Grčke. Za to vreme angažuju poslušnog Dražu Mihailovića da se on obračuna sa partizanskim snagama. Napad četnika Draže Mihailovića usledio je skoro sa svih strana. Jedino nisu krenuli u napad bosanski četnici. Ne znam zašto su ostali pasivni. Grupi partizana koja je obezbeđivala Užice sa zapadne strane to je odgovaralo, ali smo morali biti obazrivi i pratiti da nas ne iznenade. Možda je ta naša budnost i uticala na ovu četničku grupaciju da izostane od pokušaja prodora ka Užicu.
Borbe sa četnicima bile su vrlo žestoke. Bilo je još naivnosti nekih partizanskih komandanata, bilo je još verovanja u ranije dogovore i sporazume Tita i Draže o nekakvoj saradnji i zajedničkoj borbi, pa se takvi komandanti nisu dovoljno obezbeđivali od strane četnika. To je dovelo da su ovi iskoristili nebudnost i zarobili su oko 350 partizana, uglavnom dečaka i predali su sve Nemcima u selu Divcima, koje su kasnije Nemci u Valjevu streljali. Skupu su cenu Srbi plaćali za ovu Dražinu izdaju. Ipak, na kraju je pobedila mladost. Četnici rukovođeni kapetanima i majorima i drugim starešinama iz bivše jugoslovenske vojske, bježali su prema Ravnoj gori. Tada, kad su partizanske jedinice opkolile razbijene četnike i samog Dražu na visovima Ravne gore, bilo je pitanje od nekoliko sati da se uništi i ova skupina. Tito je naredio da se napad prekine. Niko tada nije shvatio ni odobrio ovu Titovu odluku. Mnogo godina kasnije, pitao sam Tita zašto je tada spasao život Draži. Tito mi tada kaže: “Lako je bilo tada i kasnije više puta Dražu, ali se nije smelo dozvoliti da narod ne bude ubeđen da je on izdajnik i saradnik okupatora, u protivnom moglo bi se desiti da ga slave kao borca za slobodu”.
Neshvatljivo je bilo i tada i kasnije zašto je Draža pomagao Nemcima, zašto je ubijao svoj narod za račun nemačkog okupatora. Nažalost, nije jedini.
Posle četničkog, usledio je nemački napad na Užičku republiku. Da bi savladali partizanske branioce, morali su pored posadnih dovesti i dve divizije sa Istočnog fronta i neke jedinice iz Grčke. Branioci Užičke republike borili su se hrabro. Ipak, nisu mogli odoleti dobro naoružanim i brojno jačim napadačkim snagama. Palo je dosta žrtava. Pao je čitav Radnički bataljon na Kadinjači, hrabro su branili svoj grad Užice, glavnina snaga morala se povući.
I tako je pala prva velika slobodna teritorija, ali se borba nastavila dalje. Svuda u Jugoslaviji se pucalo. Iskustva ovih oblika rata sticala su se. Bilo je i dirljivih momenata junaštva branioca. A na drugoj strani bilo je i divljaštva. Nemci su u svom divljaštvu tenkovima gazili ranjenike na Zlatiboru. Tito se osjećao krivim što ovi ranjenici nisu blagovremeno izvučeni. To su bila naša prva iskustva. Tito nudi ostavku koja nije prihvaćena.
Ustanak i borbe u Jugoslaviji nastavile su se nesmanjenom žestinom. Partizanski odredi po selima i gradovima vodili su svako prema svojim uslovima svoj rat. Tito je stvorio prvo brigade koje su kasnije narastale u divizije i korpuse. To je bila operativna partizanska grupa za ofanzivne operacije. Tako su posle Užičke stvarane nove slobodne teritorije. Sa sedam ofanzivnih operacija stvoreno je sedam velikih teritorija. Trebalo je okupatoru sedam kontraofanziva da osvoji ove partizanske državice. Tim našim oblikom rata primoravali smo okupatore da drže vezanih za ovo jugoslovensko ratište nekad 30, a nekad 50 divizija, koje bi da nije bilo ovog ratišta bile u borbi ili na istočnom, ili na zapadnom ratištu.
Takvim oblikom borbe snage Narodno-oslobodilačke vojske su narastale i ovo jugoslovensko ratište postalo je deo fronta antihitlerovske i antifašističke koalicije i držale su deo fronta koji je povezivao Istočni front koji se kretao preko Mađarske sa Zapadnim frontom koji je nastupao preko Italije. Počelo se sa malim grupama, ali se znalački njima rukovodilo. Prema uslovima, ustanak se širio, tako da je krajem rata Titova armija brojala oko osam stotina hiljada boraca i predstavljala značajnu snagu u slamanju fašističkih jedinica na prostoru Jugoslavije i šire. Postepeno su narastale partizanske jedinice, postepeno se isterivao okupator iz Jugoslavije. Postepeno se rađala sloboda.
Sa slobodom, rađala se i nova narodna vlast, novi narodni odbori, rađala se nova država Jugoslavija. Kada se počinjalo, kada se kretalo, mnogi nisu vjerovali da će Tito i Komunistička partija u svom poduhvatu uspjeti. Nisu vjerovali jer je okupator bio veoma jak i imao je veliku podršku u mnogim strukturama u zemlji. Ali, Tito je od početka imao jasan i određen stav, Tito je znao kada je momenat da se krene i krenuo je na ustanak, krenuo je u borbu svim snagama, svim sredstvima u borbu svenarodnu, u borbu antifašističku. Da bi to ostvario Tito je dva puta išao na Ravnu goru i nagovarao Dražu Mihailovića da vode zajedničku borbu do pobjede, a tada neka narod izabere kakvu vlast želi da ima. Draža nije prihvatio da uđe u zajednički, front borbe sa okupatorom. On je čekao neko svoje vreme i otvorio front, front borbe protiv partizana. Draža je tada proigrao šansu za srpski narod, ali je proigrao i svoju šansu.
Krajem rata 1945. godine rođena je nova Titova Jugoslavija. Zemlja čija je sudbina ranije bila da brani Evropu od prodora islama, a sada da štiti Aziju od prodora Germana u njene krajeve.