Okupatori su imali plan rušenja Jugoslavije: plan razbijanja vojnih snaga u Jugoslaviji, potom plan okupacije, a iza tog plan podjele jugoslovenske teritorije i najzad, plan uništenja naroda na toj teritoriji, posebno plan uništenja Srba. Za sve te planove okupatori su našli ispomoć od domaćih pomagača. Nažalost, takvih je bilo dosta. Tako je i istrebljenje naroda na prostoru Jugoslavije okupator u znatnom djelu taj krvavi posao uništenja i ubijanja žena, djece, starih osoba prepustio domaćim izvršiocima. Žalosno je, ali tačno, neki su taj prljavi krvnički posao veoma savesno izvršavali. Neki su to odobrenje i podstrek od okupatora jedva dočekali.
To se vidi po tome da je ovaj bratoubilački posao počeo da se javlja posle 17. aprila. Znači, posle kapitulacije Jugoslavije kao države. Tada i posle, leševi nedužnih ljudi plovili su Savom i Drinom. To znači da je ubijanje Srba odmah posle okupacije počelo u zapadnim krajevima Jugoslavije. Okupator i Vatikan su preko građana iz tih krajeva nastojali da isprazne okupacioni prostor i da krvlju zavade narode koji su do juče bili bar susedi u zemlji koja se zvala Jugoslavija. Okupator je postigao da ostvari svoj plan. Tuđim rukama je izvršavao uništavanje Srba, pa se danas u tim krajevima smatra da je ubijanje Srba bilo samo stvar hrvatskih nacionalista. Ali ko je ubijao Srbe u Srbiji? Ko je streljao Srbe u Kragujevcu, Kraljevu, u Jajincima, Mačvi i drugde. Ko je pomagao ili bar nije sprečavao pokret Draže Mihailovića i njegovo nastojanje da izaziva građanski rat u Srbiji.
Postavlja se pitanje posle okupatorskog zločina nad mirnim stanovnicima Kragujevca, Kraljeva kako je mogao mirno da sedi u Beogradu đeneral Milan N. Nedić i da ne protestuje kod Dankelmana i zašto se nije sa te funkcije povukao, sklonio. Kako je mirno sve te zločine okupatora mogao da posmatra Draža Mihailović na Ravnoj gori? Zašto nije došao kod Tita da sklopi dogovor o zajedničkoj borbi protiv okupatora koji sistematski ubija srpski narod. Ako je Draži, ako je Nediću bilo stalo do srpskog naroda, ako je mnogim visokim naučnicima u Beogradu srpski narod bio prirastao srcu, zašto nisu digli glas protesta protiv krvavih zločina kada su mirne građane, pogotovo djecu izvodili i masovno danima ubijali. Svi su oni ćutali. Sada neki koji su u senci Nedića proveli mirno rat, govore da je Nedić spasavao srpski narod. Možda je nekog i spasao, ali hiljade Kragujevčana pobili su u Šumaricama, a Nedić nije došao da te ljude spašava.
Trebalo bi makar danas da svima u Srbiji bude jasno da je za ubijanje ljudi u ondašnjoj Jugoslaviji bila kriva politika okupatora. Njemu je za dalja osvajanja trebao prostor Jugoslavije, njemu nije trebao narod, njemu su narodi smetali, pogotovo Srbi. Oni Srbi koji su martovskih dana uzvikivali “Bolje rat nego pakt”, kao i onaj narod koji je naneo velike gubitke nemačkim trupama u Prvom svetskom ratu.
Da nije bilo napada fašističkih armija, da nije bilo okupacije ne bi bilo ni ustanka, ni borbe. Tada ne bi skoro dva miliona ljudi, žena, djece, palo tokom te četiri godine rata i okupacije. Ne bi bilo ni žrtava ni razaranja. Za sve to, za patnje, kriv je okupator i treba prestati da se mi međusobno optužujemo dok glavni krivci mirno ćute i možda nam novo zlo spremaju.