Te sudbonosne 1941. godine učestvovao sam prvo u onom kratkotrajnom aprilskom ratu i to po pozivu. Drukčije se nije moglo. Tada je postojala država, imala svoju vojsku u kojoj sam bio rezervni potporučnik. Tokom tog kratkotrajnog rata skoro da okupatorske jedinice nisam ni video. Moja jedinica u to vreme nekih borbi nije imala. Znao sam i predosjećao da tek ono glavno predstoji. Preko užičke organizacije komunista, bolje rečeno preko sekretara okružnog komiteta Želje Đurića, obavljao sam poslove priprema u svom kraju, za ono što treba da dođe.
U ustanak i borbe koje su poveli Tito i komunisti stupio sam dobrovoljno. Kao i svi drugi. Proveo sam u tom ratu pune četiri godine. Prošao sam u tom periodu mnoge krajeve. Bilo je dosta većih ili manjih borbi, sudara; teško je opisati šta se sve dešavalo u tom vremenskom periodu.
Moram reći da je rat, vjerujem svaki pa i ovaj u kome sam i učestvovao, nešto najstrašnije što su ljudi izmislili da rade. Ratovi da su najstrašnije ljudske gluposti. Šta je toliko vredno da se za nešto treba boriti, osvajati tuđe teritorije i zato ubijati neke ljude koje i ne poznaješ. Tek kad se završi rat, i onaj ko ostane živ, može da se pita – zašto se ratuje? Zar ljudi ne mogu sve probleme rešavati na neki drugačiji, ljudskiji način.
Mi, komunisti Jugoslavije nismo se pitali zašto ratujemo, u našu zemlju upale su strane armije, upali su vojnici koji su bombama rušili naše gradove, naš Beograd, koji su ubijali naše građane, žene, djecu. Oni će danas ili sjutra ubiti i nas. Znači, mi smo se branili. Mogli smo da se pitamo zašto i sa kojim pravom strane armije upadaju u našu zemlju – ubijaju, pale i ruše. U ljudskom društvu nažalost je tako. Onaj koji je jači, drskiji, nehumaniji, onaj koji hoće da na silu prisvoji tuđe, da otme, on kreće. Teško onom ko mu je na putu. A naša zemlja je bila na putu turskim osvajačima kada su pošli da osvoje Evropu. Stolećima smo zaustavljali tu najezdu Osmanlija. Sada smo na putu Germanima koji kreću na Istok, sada branimo Aziju od Evrope. U ovom ratu mi branimo sebe, svoje domove, svoje zavičaje, svoju zemlju. Jedino takav rat ima opravdanje, u takvom ratu treba učestvovati. U takvom ratu se mora boriti i, braneći se, ubijati.
Znači, 1941. godine, sasvim dobrovoljno sam krenuo u borbu, krenuo u rat. Nikada ne bih pošao u rat da osvajam tuđu zemlju i da tamo ubijam stanovnike te zemlje. Međutim, te nesretne 1941. godine napali su moju zemlju, razbili državu Jugoslaviju, ušli u zemlju: Nemci, (I)Talijani, Bugari, Mađari, počeli da pljačkaju, da ubijaju, vešaju narod koji nikom ništa nije bio kriv. Jugoslavija i njeni stanovnici nisu njih ugrožavali, niti su ih uznemiravali; mirno su radili svoj posao, ali nas oni nisu ostavili na miru. Svi oni – umjesto da nas zamole da im oprostimo za zločine pustošenja i ubijanja koje su nam napravili njihovi preci, njihovi carevi Franja Josip i Viljem – sada ponovo upadaju u našu zemlju, pod rukovodstvom fašista Hitlera i Musolinija, ponovo pale, ubijaju, vešaju, kolju i ubijaju. U Prvom svetskom ratu moj otac je ratovao šest godina. Sada moja generacija ja i moramo ponovo u rat da ih pod borbom izgonimo iz naše zemlje.
Ne znam kako shvatiti ljude koji upadaju da osvajaju ono što nije njihovo, koji dolaze da ubijaju. Sledeće generacije ne smeju zaboraviti da su osvajači iz istih država samo u ovom vijeku, evo dva puta, upadali u našu zemlju, ubijali i krv se potocima prolivala. Samo u ovom drugom ratu ubijeno je skoro dva miliona ljudi. Ne sme se zaboraviti da su ubijali nevine ljude i to nemilosrdno. Treba se samo sjetiti Kragujevca, Kraljeva, Kosjerića, Jajinaca, Mačve i svih drugih mjesta. Ovi zločini ničim se ne mogu opravdati. Ko može našim budućim generacijama garantovati da Nemci i drugi nikad više neće upadati u našu zemlju. Govoriti o ratu je teško, govoriti kako je u ratu – još je teže. Kada govorimo o ratu, trebalo bi reći da je to herojski doživljaj, herojski poduhvat. Možda i jeste. Ali ovaj rat u kom sam ja učestvovao, koji sam doživio i preživio, toliko je težak i komplikovan, da se ne može ispričati, ne može se opisati, ni filmski se ne može istinski prikazati.
Rat se može samo lično doživiti. Vjerujem da ga svako doživljava na svoj način. U ratu prvo svako mora da pobedi sebe, da bi pobeđivao druge. Mora da savlada svoj strah od svega nepoznatog, od smrti, od neprijatelja. Svako mora sebe prilagoditi ratnoj situaciji. Rat su ubijanje, pogibije, ranjavanje, rat su teškoće i napori. Rat su pokreti, marševi, danju, noću, rat su nepoznati prostori. Rat su hladne zime, kišne oluje. Rat je gladovanje, rat je nastupanje i odstupanje, pa i bježanje. I tako sve do pobjede.
Za ove četiri godine rata prošao sam od Užica, od Srbije pod borbom preko Sandžaka, Crne Gore, preko Bosne uzduž i popreko, sve do Knina i Dinare. Prošao sam mnoga sela i gradove, prepešačio skoro sva brda i planine. Za to vreme nagledao sam se svega i svačega, a najviše ljudske bjede, sirotinje i ljudske patnje. Nagledao sam se ljudske muke i stradanja; spaljenih sela, a još gore i teže, poubijanih i poklanih stanovnika, ljudi, žena, djece. Video sam kako jadan narod bježi pred okupatorom u najvećoj zimi, po dubokom snegu, žene nose i vode djecu dok ih iz vazduha avioni zasipaju bombama.
Okupator je radio svoje, zavadio je naše narode da se za njih istrebljujemo. Crkve su tome pomogle, podelile su ljude, svako je u ime svog boga ubijao one druge. Za ove četiri godine učestvovao sam u mnogo borbi, ranjen sam dva puta. U isto vreme ,mnogo mojih saboraca ostalo je na tom dugom putu. Ako bi me neko pitao šta mi je bilo najteže tokom tih četiri godine, svakako je to bio gubitak mladih drugova, tih dečaka i devojčica. Njihova prerana smrt je bila najteža ratna rana. Svakog pojedinog sam odbolovao. Pitao sam se i ranije, i sada se pitam, šta ti strani vojnici rade i traže u našoj zemlji, šta su njima i njihovim vladama krivi ovi mladi ljudi, pa su došli da ih pobiju. Da je pravde na zemlji, svi bi ovi strani vojnici i oni koji su ih uputili trebalo odgovarati i biti osuđeni. Međutim, njih za ovakva nedjela, za ovakve zločine nagrađuju. Šta nama ostaje, jedino da se branimo i da se svetimo. Ne znam kolika bi osveta, za svu našu poubijanu mladost, za sve one koji su krenuli da brane zemlju, trebalo da bude. Jedino ono što mogu utešno reći onim mojim saborcima kojih više živih nema – POBEDILI SMO. Pobedili smo zahvaljujući Titovoj sposobnosti, njegovim komandantskim potezima i hrabrosti njegove vojske.