Ljudima koji žive u sadašnjem 20. vjeku nije lako, ne mogu biti zadovoljni. Tokom samo dvije decenije doživeli su dva velika rata, Prvi i Drugi, oba velika, oba svetska. I jedan i drugi rat otpočele su Nemačka i Italija uz savezništvo sa nekim drugim manjim državama. Namjera je bila u ovim ratovima da se osvoje nova područja, da se vlada bogatstvima i svetom.
Svaki rat je težak. Za učesnike, onaj rat koji oni vode je najteži. Ipak, za ovaj Drugi svetski rat može se s pravom reći – da je to veliki, krvavi rat koji je svijetu doneo velika zla. Kada se sagleda broj država, broj ljudi, veličina prostora, pa u ovaj rat uvučeni su, na ovaj ili onaj način, svi kontinenti, sva mora i okeani, sav vazdušni prostor iznad država u ratu. U ovom ratu su učestvovala najmodernija tehnička sredstva, i to u nezapamćenim količinama. U Drugom svetskom ratu upotrebljena su i nova borbena sredstva koja su tek stvorena – rakete kojima su bombardovani London i drugi gradovi, zatim stvorena su i upotrebljena nova sredstva za masovno uništavanje – to je atomska bomba koja je srušila i pobila skoro sve stanovništvo gradova Hirošima i Nagasaki u Japanu. Isto tako, u ovom ratu kao nikad do sada upotrebljeni su i drugi načini i oblici ratova – to je psihološki način borbe da se savlada protivnik. Moćno psihološko oružje, sva agentura, sva propaganda preko medijskih sredstava – sve što je čovjek za bolji život i razvitak čovečije vrste stvorio sada je upotrebljeno da se savlada protivnik i da se unište drugi ljudi. Zanimljivo je i poučno da su oba rata pokrenule iste države. Niko ne zna šta budućim stanovnicima ove planete donosi sutrašnjica.
Svaki rat je poseban i svaki ima svoje karakteristike. Kad je došao na vlast, Hitler je počeo da se sprema za osvetu, za poraz koji je Nemačka pretrpela u Prvom svetskom ratu. On se spremao pažljivo i svestrano. Zato je mogao da u operacije koje su sprovodile nemačke divizije unosi nove taktičke poteze. Prvo, Hitler je za svaku državu razradio način osvajanja. Svaka je doživela momenat iznenađenja, premda su svi očekivali napad, očekivali rat. Ali su, kad je to počelo, svi bili iznenađeni. A iznenađenje je pola uspeha. Drugo, sve evropske države i sve njihove vojske, pa i kad su očekivali Hitlerov napad, očekivali su da će on biti sličan ratnim aktivnostima iz Prvog svetskog rata. A nije baš bilo tako. Hitler se spremio i naoružao svoju vojsku da ratuje i da napadne, prvo iznenada, zatim da se kreće, prodire brzo, da osvaja prostor u vidu klinova, a onda da opkoljava, zarobljava, ubija sve u obruču. Brzinu prodora omogućile su mu motomehanizovane divizije, snažna artiljerija i brojna avijacija. Hitler je ipak bio hazarder. Žurio je, otvorio drugi front, a prvi nije zatvorio, zakasnio sa napadom na Rusiju, pa su ruska zima i ruski prostor slomili njegovu armiju. Hitleru se mora priznati da je propagandni i agenturni rat majstorski uklopio u svoju strategiju osvajanja. Svuda mu je išlo lako, osim na jugoslovenskom ratištu. Za ovaj, Titov oblik rata, ni Hitler ni njegove jedinice nisu bile spremne i nisu uspjele da se snađu.
Drugi svetski rat – Nemačka i Italija počele su krajem tridesetih godina u početku skoro bojažljivo. Ispitivali su kako će druge države reagovati. Onda, kada su uvidjele da su druge veće države za rat nespremne, krenuli su bržim tempom. Treba priznati da narodu u državama pobjednicima iz Prvog svetskog rata nije rat odgovarao. Stari ratnici nisu se još čestito odmorili, mladi ljudi koji su stasali posle onog rata želeli su da žive, da stvaraju, a ne da idu da ubijaju i da budu ubijani. Ali, sila boga ne moli. Rat je bio tu.
Poražene države, Nemačka i Italija, želele su da se ovim ratom revanširaju za raniji poraz, da sada oni poraze države pobednice, da otmu kolonije, da ovladaju prvo Evropom, pa posle i svetom.
Ratovi počinju kao požari. Šire se postepeno i brzo. Osvaja se jedna po jedna država. Ratovi dolaze, posledice ostaju. Tako je počeo i Prvi svetski rat. Posledice Prvog svetskog rata još traju. Borbom balkanskih država nestala je Otomanska imperija, nestala je opasnost da islam prodre u Evropu. Kasniji sukobi u Rusiji uzdrmali su ne samo Evropu nego i svet, a pobeda Lenjina i boljševika uplašila je mnoge. Kraj Prvog svetskog rata oslobodio je Evropu od nemačkog i austrijskog carizma. Nestala je i Austrougarska imperija, a slovenski narodi su dobili slobodu.
Možda su ove promene uspavale države pobednice Francusku i Englesku, pa i Ameriku. Dolazak na vlast fašizma, odnosno Musolinija u Italiji, nije u Evropi nikoga mnogo uplašio, pogotovo što se on orijentisao na Afriku i počeo borbe u Etiopiji. Ni dolazak Hitlera na vlast nije u početku probudio uspavane političare Evrope. Smatrali su ga nedoraslim i nezrelim političkim protivnikom. Potcenili su ga, a kad su se probudili bilo je kasno.
Hitlera su u prvo vreme potcenjivali, pa i ismevali. Govorili su da je kaplar, a drugi da je moler, ismevajući njegovo napredovanje u vojsci ili zanimanje u građanstvu. Budući nemački firer nije se osvrtao na te priče. On je radio ono što je zamislio – da osvaja.
Prvi put sam bio u blizini Hitlerovih osvajačkih planova, upravo u vreme osvajanja Austrije. Nalazio sam se u Mariboru. Sve ono što se dešavalo tih dana u Austriji prenosilo se preko granice. Slovenci su bili zabrinuti i uplašeni. Zato su upirali oči u vojnike ondašnje Jugoslavije i toplo su pozdravljali svaki susret. Hitler se kasnije osvetio tim ljudima. Kada su Nemci osvojili Štajersku, pokupili su veliki broj građana, potrpali u vozove i uputili prema Srbiji. Istina, te su građane dosta srdačno primili u Srbiji. Nešto kasnije, krajem novembra mjeseca 1939, u Prizrenu, komandant tamošnjeg pešadijskog puka saopštio je starešinskom sastavu da su Nemci napali, ili bolje rečeno, upali u Poljsku. Znali smo da je druga fašistička vojska zauzela Albaniju, ali se zaglavila u borbama sa grčkom armijom. Taj front je blizu našeg garnizona tako da smo pratili šta se tamo dešava. Začudio nas je ovaj upad u Poljsku, pošto smo znali da su Nemci samo nekoliko meseci ranije sklopili pakt o nenapadanju sa SSSR. Potpisali su ga ministri spoljnih poslova Molotov i Ribentrop. Ovaj pakt i sporazum o podeli Poljske mnoge je začudio, pogotovo one koji su bili komunistički orijentisani. Međutim, kasnije smo saznali zašto se Staljin odlučio na ovaj korak. I tada, kao što se dešavalo ranije, a i kasnije u svetu, među ljudima pa i među državama vladala je trgovina. A gde je prisutna trgovina, prisutne su i podvale. Pa i ovde, u ovom ratu, kada je Evropi zapretila opasnost od Hitlera, počeli su dogovori i podvale. Sovjetski Savez se osetio ugrožen Hitlerovim osvajanjima i obratio se saveznicima, Francuskoj i Engleskoj, sa predlogom da poduzmu potrebne zajedničke vojne mjere radi zajedničke borbe protiv fašizma. Obe ove države su se, navodno, saglasile. Vlade ovih zemalja zaigrale su na kartu kako Hitlera gurnuti na SSSR i da bi one dobile nova tržišta na prostoru Rusije. To je Staljina, kad je otkrio podlost, gurnulo da pravi pakt sa Hitlerom i da pokuša gurnuti Nemce da, bar za izvesno vreme, ratuju što dalje od sovjetske granice. Igre su se vodile i pitanje je bilo ko će kome podvaliti. Staljin je saznao za sastanak u Londonu između nemačke i engleske delegacije, koje su razgovarale o zajedničkoj podeli u slučaju zajedničke borbe i zajedničkog tržišta na prostoru Rusije i Kine. I tako, dok se razgovaralo, neko je gubio vreme, nije se spremao za rat. Hitler je uz pregovore stalno nastojao da zavara protivnike, ali je, istovremeno, ubrzano radio na jačanju oružanih snaga.
I ranije, a posebno posle upada u Poljsku, bilo je jasno svima u Jugoslaviji da se opasnost približava i nama. Bilo je samo pitanje kada će Firer odlučiti da napadne i Jugoslaviju. Hitler je radio obazrivo, dobro je pripremao žrtve pre napada. I sve dok ne proguta jednu, nije napadao drugu. Izgledalo je ponekad da se Hitler igra sa žrtvama. Tako je skoro deset puta najavljivao i otkazivao napad na Francusku, isto tako se igrao sa Englezima, menjajući datume iskrcavanja na tle Engleske. Ranije se tako igrao sa njihovim državnicima, Daladjeom i Čemberlenom, u vreme priprema napada na Čehoslovačku. Može se reći da je fašistima, odnosno Nemačkoj, sve polazilo za rukom. Ipak, nije mogao još da se sa trupama iskrca u Engleskoj, ali je London žestoko bombardovao. Možda su Hitlera ovi brzi uspesi ohrabrili da požuri sa napadom na SSSR.
Staljin je na jednom sastanku rekao svojim maršalima i ministrima: “Rat ne neizbežan, a mi za rat nismo spremni”. A za Hitlera je rekao: “On me podseća na kupača, stoji na obali reke, rado bi se bućnuo u vodu, ali ga hvata jeza. Ipak – nastavio je Staljin – on zna našu ratnu nespremnost, pa se zato žuri”. Hitler je znao da napad na SSSR mora ići preko Jugoslavije. Zato je tražio da se ovaj problem što pre reši.
Jugoslavija je u to doba još manje bila spremna za rat od SSSR. Rukovodeći ljudi, princ Pavle i predsednik vlade Dragiša Cvetković, nisu se u ovoj situaciji najbolje snalazili. Dragiša je intrigama uspeo da izbaci iz predsedničke stolice Milana Stojadinovića, pa se sad našao u čudu. Nekako je uspeo da se sporazume sa Mačekom oko hrvatskog pitanja, ali ovo pitanje koje postavlja Hitler nije znao kako da reši. Videli su ovi rukovodeći ljudi Jugoslavije da je rat neizbežan, a da je armija nespremna. Za mirnu kapitulaciju narod neće da čuje. Pokušavali su da nađu nekog saveznika. Upiru oči ka SSSR, ali su ovu zemlju do juče žestoko napadali i nisu hteli da sa njom uspostave nikakav kontakt. Sada pokušavaju, uspeli su da dovedu njihovog predstavnika u Beograd. To je narod prihvatio kao olakšanje. U njemu su videli prijatelja u nevolji. U takvoj emotivnoj dobrodošlici jedan Crnogorac se njemu obraća, i kaže: “Kod nas se govori – nas i Rusa dvesta miliona”. Ovaj gordo odgovori: “Nas i bez vas dvesta miliona”.
Situacija bila takva da se samo o ratu govorilo. Ali, nije se ništa poduzimalo da bi se rat sprečio. Jedni su bili za rat, za otpor Hitleru, drugi su govorili da šut sa rogatim ne treba da se bori, treći su pognuli glave i ćutali. Svi su želeli i u nekoj varljivoj nadi očekivali da nas oluja nekako obiđe. Znalo se da ne treba očekivati da nas obiđe oluja koju je Hitler nama namenio. On je želio da izvrši ratne ciljeve koje je i u prošlom ratu za ovo ratište predvideo car Viljem. Hitler je stavio Jugoslaviji do znanja da neće više čekati. Jugoslavija je već bila u obruču, Nemci su postigli dogovor sa rukovodstvom Rumunije da mogu koristiti njihov prostor za vojne potrebe, a u Bugarsku, po odobrenju njihovog cara Borisa, već su ušle nemačke trupe.