Jugoslaviji je rat nametnut. Ona za njega nije bila spremna. Dojučerašnji saveznici nisu pomogli, a novi saveznici su bili osvetoljubivi. Fašističke trupe tim „navodnim ratom u Jugoslaviji“ samo su u stvari izvele borbene vežbe za sledeće prave ratove. Očekivale su da će biti teže nego što je bilo. Nemačke armije su imale jasno određene pravce i dnevne ciljeve, što su one uz male napore izvršavale. Vazduhoplovne eskadrile i pojedini avioni su tačno znali svoje objekte napada. Pošto sa jugoslovenske strane nije bilo pravog otpora, ne znam zašto su se njihove jedinice toliko dugo zadržale na prostoru Jugoslavije. Tu su grešku kasnije dobro platili. Posle poraza i kapitulacije, usledila je okupacija.
Svaka okupacija je teška. Nemačke okupacije su posebno teške. Oni su imali plan porobljavanja zemlje i aparat spremljen da to izvedu. Da bi slomili narodni otpor, okupatori su podelili zemlju i svaki deo dali na upravljanje okolnim državama koje su već od ranije imale revanšističke ambicije kao i njihovim kvislinškim vladama: Mađarskoj, Italiji, Bugarskoj, dok je sâm Rajh uzeo pod svoju kontrolu neke teritorije. Poseban zločin je bio blagoslov stvaranju monstruozne “Nezavisne Države Hrvatske” koja je počivala samo na mržnji prema Srbima, Jevrejima i Ciganima, koja je imala vlastite zakone o rasnoj čistoći, čije je sprovođenje bilo toliko brutalno i nečovečno da je izazivalo gađenje čak i nacističkih zapovednika u Hrvatskoj.
Najvažniji rukovodeći ljudi: kralj, Vlada, ministri, prvaci političkih stranaka, bili su na putu od Beograda preko Valjeva, Užica ka Crnoj Gori, do aerodroma kod Nikšića, pa onda ka Kairu i Londonu. Ljudi koji su najodgovorniji za sudbinu zemlje uglavnom su je napustili ili su bili na putu da je napuste.
Na drugoj strani, postojala je grupa koja se u samoj Srbiji stavila na raspolaganje osvajačima. Pored političkog stranačkog prvaka Zbora Ljotić, tu su se našli ministar Aćimović i raniji ministar Vojske Jugoslavije i načelnik Generalštaba, a tokom ovog aprilskog rata i komandant Pete armije koja je trebalo da spreči upad Nemaca iz Bugarske, general Milan Nedić i drugi. Nažalost, bilo je previše onih koji su sačekali i stavili se u službu okupatoru. To se od one ratničke Srbije niko nije nadao. Žalosno, ali je tačno da je sav policijski i državni aparat radio, i to veoma dobro, za potrebe okupacione sile.
Iznenadno, na planinama Suvobora, do Ravne Gore, pojavila se grupa oficira na čelu sa pukovnikom Dražom Mihailovićem. Ta grupa je izbegla zarobljavanje i okupila se. Niko nije znao ko je organizator ove skupine. Neki su mislili da su ih Nemci organizovali i tamo poslali da bi prevarili srpski narod da ne ide u borbu protiv njih, drugi su govorili da je to uradila engleska obaveštajna služba.
Okupator nije nikome verovao. On je pokupio sve odrasle muškarce i kao vojne zarobljenike uputio ih u logore širom Nemačke. Sve je okupator predvideo i organizovao da bi mogao mirno da vlada na jugoistoku Evrope i na Balkanu. Posebne mere je primenio prema Srbiji. Naređeno je da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 Srba, a za ranjenog 50.
Teško je navesti sve činjenice koje su uticale na ovoliku nespremnost Jugoslavije da se odupre napadu fašističkih armija. Oni su bili koliko unutrašnji, toliko i spoljašnji. Spoljašnji znaci ukazivali su da je glavni uzrok toj nespremnosti bila stranačka borba, i to neprincipijelna stranačka borba, borba za golu vlast. Ta borba je razjedala političko stanje, unosila je svađe ne samo među političke prvake, nego su se svađe i sukobi prenosili u narod. Drugo, državno rukovodstvo bilo je nedoraslo događajima, vođenju i sređivanju države. Korupcija i mito drmale su svim ustanovama. Pravde i pravičnosti bilo je premalo. Svemu tome treba dodati sukob na relaciji Beograd-Zagreb i nešto blaži sukobi sa Ljubljanom.
U takvim političkim prilikama armija nije mogla u takvoj državi biti čvrsta, jedinstvena i disciplinovana. Dodajmo tome da su agenture bile posejane u svim društvenim sredinama i one su radile za onog ko najviše plati. Eto, u takvoj situaciji zatekao je Jugoslaviju aprilski rat 1941. godine, koja nije imala ni jaku ni jasnu, ni političku ni vojnu strategiju. Tako su se svi kadrovi, vojni, državni i politički, vrteli u bespuću. Moj planinski bataljon u kome sam se nalazio, po nečijim, ne znam čijim komandama i naređenjima, kretao se po planinskom predelu između Užica i Valjeva. Tamo smo bili dok su nemačke divizije bez borbe prolazile i grmele cestama. Skoro isto se događalo i u drugim vojnim jedinicama. Kažu da su izdajnici komandovali vojskom.
Za kapitulaciju smo saznali na Jelovoj gori. Neko je naredio da idemo tamo. Sjedeli smo na bukovim panjevima kad je sa Varde stigla vjest da više nismo u ratu.
Jugoslavija je u ovom aprilskom ratu kapitulirala za deset dana. Svi su se pitali u čudu, šta se ovo desilo? Pitali su se gde su oni koji treba da brane ovu zemlju?
Međutim, treba znati da je ukupno stanje bilo nezdravo, više-manje bolesno u tadašnjoj Jugoslaviji i kako je narod teško živeo.. Svi slojevi stanovništva bili su nezadovoljni. Seljaka je bilo najviše u državi, a seljaštvo je bilo prezaduženo. Banke su visokim kamatama tjerale te ljude u prosjačenje. Industrija je bila nerazvijena. Ono malo radnika živjelo je bedno na malim nadnicama. Vlasnici, kapitalisti, mogli su svakog radnika izbaciti na ulicu kada god zažele. Srednji sloj, službenici, živjeli su nešto bolje od drugih, ali su i oni bili u nekom stalnom strahu šta će se sutra desiti. Mlada buržoazija bila je nezadovoljna što se sporo bogati. Kao što se vidi, svi slojevi naroda koji su u to doba živeli u Jugoslaviji, bili su veoma nezadovoljni i nesretni.
Šta reći za vojsku te države. U sredini nezadovoljnog naroda i vojska ne može živjeti i osjećati se drukčije. U to vreme imao sam nekoliko susreta sa vojnim jedinicama: Školu rezervnih starešina u Mariboru, a nakon toga, proveo sam neko vreme u vojnim vežbama, prvo Prizrenu a posle u Čačku. Moje viđenje te vojske isto je kao i viđenje tadašnje države. Svi su živjeli, i državni i vojni rukovodioci, sa glavom duboko zavučenom u pijesak. Nisu želeli da vide šta se okolo radi i sprema. O Hitleru su govorili najgore, time su sebi dizali moral. Niko, pogotovo ne vojni najviši starešinski sastav, nije sagledao šta to Nemačka sprema za novi rat. Starešinski sastav te vojske je srbovao i živeo na slavi ratnika iz Balkanskih i Prvog svetskog rata. Tada su za rat bili drugačiji, ondašnji uslovi. Ni ministar, ni načelnik Generalštaba, a na tim dužnostima je jedno vreme bio đeneral Milan Nedić, pa ni drugi njegovi sledbenici nisu sagledavali da je to doba prevaziđeno. Hitler se spremao da osvaja svet. On je spremao strategiju i tehnička sredstva da to ostvari. Hitler je spremao i naoružavao motorizovane divizije i snažnu avijaciju za brzi rat. Spremao je vojsku za brze duboke prodore, za osvajanje velikih prostora. A to znači da su države koje su očekivale Hitlerov napad morale da se naoružavaju protutenkovskim i protuavionskim sredstvima. Šta su radili vojni vrhovi u Jugoslaviji? Oni su i dalje bazirali odbranu Jugoslavije na puškama i puškomitraljezima “šoša”. To su bila dobra oružja, ali nisu ništa vredela u borbi protiv tenkova i aviona. Zato, uz ovakvu borbenu spremnost i uz postojeću izdaju, vojska ondašnje Jugoslavije, uz neka junaštva pa i herojstva, nije mogla u odbrani zemlje nešto više uraditi od onog što je uradila. Ipak, najviše su uradili pojedini piloti u odbrani Beograda, to im treba priznati.