Aprilskim ratom Jugoslavija je doživjela poraz. Oni koji su radili da ova versajska Jugoslavija nestane, sada su mogli biti zadovoljni. Vidimo da su sva rukovodstva, svako na svoj način, prihvatili kapitulaciju. Samo se narodi Jugoslavije nisu mirili sa nestankom i kapitulacijom Jugoslavije, i nije se mirila jedna Partija koja je bila zabranjena, a koja je radila u ilegali. To je bila Komunistička partija Jugoslavije. Ona je ostala sa narodom.
Rukovodstvo ove partije na čelu sa Josipom Brozom Titom nije iznenadio ni napad fašističkih armija na našu zemlju, ni ovako brz raspad Jugoslavije. Brzom kapitulacijom nisu bili iznenađeni pošto su poznavali koliko je bilo nesposobno rukovodstvo Jugoslavije, sa princem Pavlom i onima oko njega, da rukovode jednom državom. A za napad fašističke Nemačke na Jugoslaviju Tito je već davno ranije, i to 1938. predvideo opasnost koja preti Jugoslaviji. Tada je Tito proročanski, kada niko drugi nije u Jugoslaviji, upozoravao, govorio: Hitler hoće da obnavlja staro nemačko carstvo i Viljemov plan – Drang Nach Osten. Ovaj put vodi preko Jugoslavije na Jegejsko more. U tome ga pomaže Musolini koji traži Dalmaciju i Bosnu. Tito se tada obratio narodu Jugoslavije.
Slovencima je rekao: Hiljadu godina su vas tlačili i odnarodnjavali nemački grofovi i baroni. Hitler se sprema da zgazi vašu zemlju s lica zemlje, da uništi slovenački narod.
Hrvate je upozoravao: U bratskom sporazumu, u zajednici sa Srbima i Slovencima vi ste na pragu svoje slobode. Pod Hitlerom nikada. Za njega, vi ste kao i svi ostali Sloveni – samo niža rasa, kojoj je suđeno da robuje nemačkoj – višoj klasi.
Srbima je skrenuo pažnju: Godine 1915. Makenzenove trupe pregazile su Srbiju. Drang Nach Osten vodi dolinom Morave. Sudbina srpskog naroda vezana je sa sudbinom Slovenaca i Hrvata. Kao što je posle poraza na Marici došlo Kosovo polje, tako bi posle pada Ljubljane i Zagreba došao na red Beograd. Bez Slovenije nema Jugoslavije. Bez slobode Slovenaca i Hrvata nema ni slobode srpskom narodu.
Tito je već ranije, 1938. godine, skretao pažnju odgovornim ljudima u Jugoslaviji. On im je govorio: “Hitlerov i Musolinijev fašizam znače rat”. Tito je ove reči uputio u pravo vrijeme. A to znači onda kada je Hitler pripajao Rajhu prvo Austriju, a onda je došla na red Čehoslovačka, iza toga je usledilo osvajanje drugih država. Ali, premda je Tito pravovremeno ukazivao na to, rukovodeći ljudi u Jugoslaviji nisu hteli da slušaju. To se kasnije narodima naše zemlje teško osvetilo. Sasvim nespremno su doživjeli upad Nemaca i drugih u Jugoslaviju.
Interesantno da tadašnji politički i državni rukovodeći ljudi nisu prihvatali ova Titova upozorenja, a sami nisu bili sposobni da primjete opasnosti koje su sa svih strana pritiskale našu zemlju. Čak nisu obratili pažnju na ono što je Hitler napisao u svojoj knjizi Moja borba, gde on piše da Slovene treba učiniti robovima ili istrebiti. On je kasnije na prostoru Srbije to praktički ostvarivao.
I tako onih dana, po napadu fašističkih armija, jedan deo rukovodećih ljudi bježao je preko mora u izbeglištvo, a drugi deo prihvatao saradnju sa okupatorom, dok su Komunistička partija i Tito nastojali da sagledaju šta u ovim novim uslovima treba poduzimati. Njih sve ovo što se dešava nije iznenadilo. Oni su predviđali i napad fašističkih armija i slab otpor branioca.
Da Tita i rukovodstvo Komunističke partije događaji nisu iznenadili vidi se po tome da su Tito i rukovodstvo Partije održali već 10. aprila u Zagrebu sastanak. Tu se raspravljalo o zadacima komunista u ovim novim uslovima, o uslovima u slučaju okupacije. Takođe, sagledavali su kako su komunisti ostvarivali direktivu da se bore protiv okupatora, i to u prvim borbenim redovima, prateći događaje, nastojali su da sagledaju način otpora, pa su obrazovali vojni komitet sa Titom na čelu.
Jugoslavija je aprilskim ratom, pod naletom snažnih fašističkih trupa ,brzo razbijena nesposobnošću rukovodećih ljudi; razjedena je izdajom, pa je bila nemoćna da se odupre osvajačima i prihvatila je kapitulaciju. Taj dokument su po nečijem naređenju potpisali ministar spoljnih poslova Cincar Marković i general Kalafatović. Hitler i mnogi drugi, mislili su da je gotovo sa Jugoslavijom i bili su ubeđeni da nje nikad više biti neće. Ali, narodi u Jugoslaviji i komunisti u zemlji tako nisu mislili. Rukovođeni Titom, oni su se spremali za borbu. Nastao je period pripremanja oružja i organizovanja.
Prema tome, orijentacija Komunističke partije Jugoslavije bila je za borbu, jer samo borbom može se isterati onoga koji je sa oružjem upao u tvoju zemlju.