Komunistički rukovodioci u zemlji stalno su ukazivali na opasnost po našu federativnu zajednicu od pojave i jačanja nacionalizama. Rukovodeći ljudi u nekim republikama, međutim, nisu primećivali jačanje nacionalizma u svojim sredinama, već su stalno ukazivali na opasnost srpskog, odnosno srbijanskog separatizma i uvjek su ga napadali kao opasnost jer je centralistički ili unitaristički. A to znači da oni nisu bili za jaku Jugoslaviju, već za labavu, neku (kon)federalnu zajednicu i svoje nacionalizme su tako videli kao bezopasne po Jugoslaviju. Nisu videli da nacionalizmi idu ruku pod ruku sa separatizmom, secesionizmom i drugim degradirajućim pojavama.
U Jugoslaviji su se prvo u većem obimu pojavile opasnosti nacionalističke razarajuće snage šiptarskog nacionalizma sa težnjom otcepljenja od Jugoslavije. Ovi šiptarski nacionalizmi su bili separatistički, sa namjerom otcepljenja. Istovremeno su bili antisrpski, upereni su bili protiv srpskog stanovništva koje je živelo tamo na Kosovu. Borili su se za etnički čisto – šiptarsko Kosovo. Uvjek posle nacionalističkih ispada Šiptara na Kosovu, pojavila bi se rijeka Srba sa Kosova koji traže spas u Srbiji. To se naročito dešavalo posle donošenja Ustava 1974. godine, kada su pokrajine dobile veća prava od republika.
Takvi nacionalističko-separatistički ispadi na Kosovu od strane Šiptara uticali su da se nacionalizam počne jačati i više ispoljavati u svim mjestima po Srbiji.
Pojava nacionalizma sedamdesetih godina u Hrvatskoj, koji je podstakla jedna grupa zagrebačkih rukovodioca, isto je bila i separatistička, ali i antisrpska. Makar javno su isticali želju za samostalnošću hrvatske republike, ali već tamo dalje od Zagreba isticane su parole “Srbe na vrbe”. To je dovelo do straha među srpskim stanovništvom, pa je došlo do iseljavanja u Srbiju. Sve je to uticalo na gibanja i jačanja nacionalizma u Srbiji.
Međutim, onaj nacionalizam koji izbija među seoskim i radničkim grupama je patriotskog karaktera. On se svodi na potrebu odbrane otadžbine, potrebu odbrane svog života. Ali, nacionalizam u intelektualnim, posebno nekim krugovima, ima tendence separatizma – izdvajanja, ali i tendence ka mržnji onih nekih drugih koji ugrožavaju njegov nacionalizam.
Ovde konkretno u Memorandumu SANU sarađivale su dve grupe nacionalista akademika. Jedna – ona disidentska grupa koja se iz Kluba književnika prebacila u SANU, a drugu grupu akademika pisaca Memoranduma činili su oni Srbi koji su došli sa teritorija zapadnih republika. Njih nije bilo teško podstaknuti da napišu ovakav dokument, oni su opterećni zločinima Hrvata-ustaša koji su oni napravili prema Srbima u tim krajevima, pa posle rata nisu bili zadovoljni rešenjem srpskog pitanja i kažnjavanjem zločinaca.
Prva grupa akademika nezadovoljnika-disidenata koji su svoj nacionalizam pothranjivali nacionalizmima koji su izbijali u drugim krajevima Jugoslavije, i to se odražavalo na Srbe u tim krajevima i prenosilo se posle u Srbiju. Oni su bili nezadovoljni i svojim položajem-funkcijama u Jugoslaviji pa su radili da sruše ovaj poredak i dugo vremena sa sedištem u Klubu književnika održavali su skoro ilegalno noću sastanke i tražili put kako da sruše režim koji njima ne odgovara. Eto, u takvoj sredini je skuvan jedan dokument opet ilegalno, zvao se Memorandum.
Političko stanje u zemlji bilo je takvo da je kritika bez obzira sa koje strane dolazila, mogla da se primi. Ali ovaj dokument ne sadrži kritiku, već on traži rušenje postojećeg stanja, a ne predlaže šta posle rušenja. Lako je rušiti, a teško graditi pogotovo državu. To ovi akademici nisu predvideli. Njih je samo obuzeo bes rušenja, a šta posle njima nije bilo važno. Tražiti i predlagati rušenje postojeće države podleže političkoj i krivičnoj odgovornosti. Predlagano je predsedniku Saveza komunista Srbije da pokrene političku odgovornost članova SK, ali je on to izbegao. Eto, tako se rodio jedan štetan dokument.
Skoro je neshvatljivo da ovi akademici nisu shvatili da se razbijanjem Jugoslavije slabi i jedinstvo Srbije. Oni bi morali znati ako se traži da svi Srbi budu u jednoj republici, da će to isto onda tražiti Šiptari i Mađari. Pa zar sada u Jugoslaviji nisu svi Srbi u jednoj jugoslovenskoj državi?
Ne bi bilo tačno ako bi rekli da je Memorandum glavni činilac za razbijanje Jugoslavije, ali se može tvrditi da je on tome znatno doprineo. Istoričari će prikupiti sve događaje koji su pre i posle memoranduma pravili pukotine u zgradi koja se zvala Jugoslavija.
Nama u Srbiji je krivo što smo i mi iz Srbije u tome učestvovali. Vjerujem da je već sada, a pogotovo kasnije biće svima krivo i žao što su nerazmišljanjem, doprinjeli da se onako jedna dobra zemlja rasturi i da narodi Jugoslavije dožive i prežive sve te strahote, a da ih niko nije za to pitao.