Septembra meseca 1986. godine pojavio se dokument Srpske akademije nauka, poznat kao Memorandum. U njemu su neki akademici izneli svoje viđenje položaja i uređenja Jugoslavije. Ovaj dokument se proturao tajno, može se reći krijući.
I tako umesto da se najviši naučni i kulturni organ i naučni radnici bave svojim strukama, da u tim oblastima i dalje doprinose razvoju Srbije, oni su zaplivali u domen politike. Verovatno da su to učinili pod uticajem disidenata iz svoje sekcije književnika.
Za postojanje ovog dokumenta saznao sam na jednom sastanku Predsedništva Srbije. Za sve nas, tako mi se bar učinilo, ovo je bilo iznenađenje. Bilo nam je jasno kad smo se upoznali sa njegovom sadržinom, kako će biti primljeno u nekim drugim republikama. Znali smo da će se to iskoristiti protiv Srbije. Sigurni smo bili da će se pripisati da iza ovog dokumenta svoje rukovodeći ljudi Srbije.
Međutim, inicijatori ovog dokumenta bili su nacionalisti destruktivno nastrojeni, disidentski raspoloženi prema tadašnjem socijalističkom režimu, te je taj dokument bio tako i obojen.
Oni su ocenili i od tog pošli da je Srbija gubitnik time što je u sastavu Jugoslavije, da zato zaostaje u razvoju i da su Srbi kažnjeni što su rastureni u više republika i da treba ovu Jugoslaviju rasturiti i sve Srbe skupiti da žive u jednoj republici. Pogotovo su bili ogorčeni na Ustav iz 1974. godine.
Stvaraoci ovog dokumenta nisu pošli od pravih procena. Nisu, naime, sagledali koliki je razvoj napravila Srbija za vreme ovih četrdeset godina u sastavu Jugoslavije. Nisu sagledali da se krenulo od tog kad je Srbija imala preko 70 odsto seoskog stanovništva, da tada sela nisu imala ni struje, ni puteva, ni vode, da tada nisu imali skoro nikakve poljoprivredne tehnike, da se za traktor skoro nije znalo, pa nisu sagledali šta sve danas ima naše selo, a da ne govorimo o rastu standarda u gradovima. Prema tome, da su u procjeni pošli od pravih činjenica, uvidjeli bi da Srbija nije zaostajala nego je napravila vidan skok u svom razvoju.
Tezu da Srbiji ne odgovara ova Jugoslavija jedva su dočekali separatisti u drugim republikama, kao i sve razbijačke snage u inostranstvu. Separatisti u drugim republikama sada su razvili aktivnost tvrdeći da Srbi pošto nisu mogli da u Jugoslaviji ostvare centralističko uređenje i da nametnu svoj hegemonizam drugim republikama, sada idu da razbiju Jugoslaviju. Moje je mišljenje da je Memorandum SANU velika greška. Takvu ocjenu sam izrekao i ono veče u Predsedništvu Srbije, kada sam prvi put upoznao taj dokument. Sada mislim još gore o njemu.
Od te visoke naučne ustanove, od ljudi koji su dobili to laskavo zvanje da su akademici, svi mi i narod očekivali smo pametne misli i predloge. Ali, neki ljudi koji su tamo imali uticaja, a bili su disidentski okrenuti prema Titu i Jugoslaviji, bili su opterećeni mržnjom prema ljudima tog režima i nisu mogli da realno sagledavaju posledice onog što su tamo zapisali. Nisu sagledali kuda to vodi i šta će se posle desiti. Njima je tada izgledalo da samo postojeće treba srušiti, a nisu imali vizije šta sve može iza tog uslediti.
Kada se pojavio Memorandum u Srbiji mnogi mu nisu davali neki veći značaj. Istina, bilo je i onih koji su shvatili suštinu i koji su pružili otpor. Opasnost od ovog dokumenta nije samo od tog što je tamo pisalo, od tog šta su želeli da urade, već i od tog da to potiče iz kuće SANU, potiče iz pera naših najvećih umova.
Zato je bilo očekivati da će svi rukovodeći ljudi Srbije, da će sve državne i političke institucije dati svoja mišljenja, svoje ocjene, da bi svi u Jugoslaviji i vani saznali šta o Memorandumu misli zvanična Srbija. Međutim, nije svuda tako bilo. Bilo je pojedinaca i nekih institucija koje su ovaj dokument prećutale. Zašto, neki su se možda sa zahtevima slagali, a neki nisu bili spremni da sa takvim imenima idu u bitku.