Poznato je da je do 8. sjednice CK SKS došlo da bi se raščistili odnosi između dvojice tada najviših rukovodećih ljudi u Srbiji, između predsednika Republike Ivana Stambolića i predsednika Centralnog komiteta SKS Slobodana Miloševića. Ova dvojica rukovodećih ljudi nisu mogli više da sarađuju, što je blokiralo razvoj Srbije, a nisu mogli sami da između sebe nađu rešenje. To nisu mogli ni svi drugi forumi, pa je taj spor došao pred Centralni komitet SKS, i on je taj spor rešio.
Posle sjednice Ivan Stambolić bio je zbunjen, očekivao je pobjedu a doživeo poraz. Slobodan Milošević sa zebnjom je pošao na sastanak, a doživeo je visoku pobedu. U tom oduševljenju on treba da shvati šta sad komunisti i narod očekuju od njega. A oni očekuju da se krene brže i odlučnije u dalji razvoj socijalizma. Svi očekuju i traže da se smelije ide u obračun sa svim zastranjivanjima, sa svim onim koji koče i ometaju razvoj socijalističke misli i prakse.
Narod Srbije smatrao je da se odluke 8. sednice mogu uspešno realizovati samo ako se odstrane karijeristi i dovedu novi ljudi koji će biti u stanju da pokrenu celo društvo u izmjeni sadašnje krizne situacije, a zato bi trebalo pokrenuti sve društvene snage u jedan svenarodni pokret ka socijalizmu. Tako sam ja shvatio želje i težnje komunista u to doba.
Kao što se vidi, velika su očekivanja pred Slobodanom Miloševićem i njegovim Centralnim komitetom. Opasno je ako se on bude uljuljkivao u pobedi i ako odmah ne krene u akciju i tako izgubi vreme na nebitnim detaljima. Sada treba povesti odlučujuću bitku. Gvožđe se kuje dok je vruće.
Učesnik sam 8. sjednice CK SKS, svedok sam svega onog što se pre i posle sjednice dešavalo. Ne znam da li su se stvari i događaji morali baš tako odvijati i ko je na sve to uticao. Možda nije niko uticao, nego su se događaji nametali stihijno ili pod pritiskom stvarnosti, krizne situacije u zemlji i sve većeg mješanja iz inostranstva.
Kada je nesporazum između Ivana i Slobodana krenuo ovim pravcem, stekao sam utisak da su mnoge diskusije na sednici bile veoma sadržajne, da komunisti zrelo cjene sadašnje stanje i da daju zrele predloge šta treba raditi da se stanje sredi i ono što nije dobro popravi. Samo treba njih ne samo slušati, nego i ovo što predlažu realizovati. Treba raščistiti sa svim onim što u stvarnosti Srbije nije dobro.
Verovao sam da će ovo mlado rukovodstvo imati snage i odlučnosti da prihvati sugestije diskutanata ove sjednice i da će pokrenuti komuniste i sve napredne ljude da svako u svojoj sredini raščisti sa birokratskom učmalošću i navikama i da se počne bolje raditi i više stvarati.
Jedno vreme učinilo mi se da se krenulo. No, znao sam da će biti otpora. Međutim, znao sam da je bitno i to koliko će Slobodan Milošević imati unutrašnje snage i smelosti da se suprotstavlja otporima, kao i da pokreće i podstiče ljude tamo gde akcija zataji i zastane. Od njihove upornosti i izdržljivosti da stalno prati izvršavanje zaključaka sa 8. sjednice zavisi umnogome kako će one biti ostvarene.
Pojavu jedinog lidera na čelu Srbije Slobodana Miloševića, Srbija je dočekala sa nadanjima i iščekivanjem. Čekala je da ga vidi na delu, da vidi šta će i kako ostvarivati probleme razvoja republike. Druge republike spor i sukob u Srbiji smatrale su srpskom svađom. Nije im ta svađa smetala, čak im je i pogodovala. Samog novog lidera Slobodana Miloševića prihvatile su uglavnom sa nepoverenjem. Ne znam zašto i otkud, ali očekivali su da se neće uporno suprotstavljati srpskom nacionalizmu.
Takvo mišljenje koje je dopiralo pogotovo iz zapadnih republika, kao i prošlogodišnja pojava Memoranduma SANU, podsetilo me je da upozorim Slobodana Miloševića o značaju za sve, pogotovo za Srbe, oko opstanka ove Jugoslavije. Podsetio sam ga da su Srbija i Srbi stvarali Jugoslaviju i onu pod kraljem Aleksandrom Karađorđevićem i ovu pod Josipom Brozom Titom. Prema tome, Srbija i on na čelu, rekao sam Miloševiću, snose glavnu odgovornost za njenu sudbinu. Saglasili smo se tada da u jugoslovenskoj državi svi Srbi koji danas žive u nekoliko republika, osjećaju da žive u jednoj državi i da su tu sigurni za svoj život.
Što je više vremena proticalo od kako je održana 8. sjednica CK SKS to su snage otpora njenim odlukama jačale. Pritisci su bili sve jači, dok su se revolucionarne akcije smanjivale. Nacionalizam je sve više zapljuskivao sve tokove života. Rukovodstvo i Slobodan Milošević su ćutali.
To je ohrabrilo antikomunističke snage u zemlji, kao i one iz inostranstva. Mnogo laži i kleveta prosipala su sredstva informisanja u Srbiji. Tako nešto nije se dešavalo ni u jednoj drugoj republici. Otpora tom talasu nasilja od zvaničnih organa nije bilo.
Neshvatljivo je bilo da se moglo pisati i veličati o saradnicima okupatora, o Milanu Nediću, kao i o Draži Mihailoviću kao nacionalnim ličnostima, i svima drugim. Samo se o vojskovođi ovog rata i njegovim borcima nije smelo ništa pozitivno pisati, a najbolje je bilo ćutati.
Sasvim je bilo dobro što se pisalo o Prvom i Drugom srpskom ustanku, što su se dizali spomenici Karađorđu i Milošu. Sasvim je bilo dobro što su se slavile bitke i njihove vojskovođe iz Prvog svetskog rata, ali je neshvatljivo da se Drugi svetski rat bacio u zaborav. Taj rat kao da se nije ni desio.
Neshvatljivo je, ali je dozvoljeno i to da se mjenjaju nazivi ulica i trgova, kao i gradova, da se briše deo naše istorije, sve ćuteći. Pa i rušenje Titovog spomenika u Užicu i dizanje spomenika Draži Mihailoviću, dok se o prvom slučaju otćutalo, o drugom se javnost obaveštavala, kao i proslave nekakvog Dražinog ustanka na Ravnoj gori. Zašto zvanični organi ćute kada se krivotvori naša istorija. Sa čime se oni slažu?