Srećom, svaki rat mora da se završi, pa i ovaj. Završen je pobedom snaga antifašističke koalicije. Pobedom saveznika. Nemačka je potpisala kapitulaciju, Italija je pre iskočila iz kola, odnosno saveza, Japan je prihvatio da prizna poraz tek kad je dobio dve atomske bombe.
Istorija će pričati o imenima slavnih komandanata iz ovog rata. Vjerujem da će kao prvog isticati maršala Sovjetskog Saveza Georgija Žukova. Sve najveće bitke sa nemačkom armijom na terenu Sovjetskog Saveza on je dobio. Njegove jedinice osvojile su Berlin i na Brandenburškoj kapiji istakle su zastavu Sovjetskog Saveza, zastavu pobede. Priznaće se i veliki doprinos pobjedi i američkom generalu Ajzenhaueru koji je komandovao sastavom koji je desantirao Lamanš. Te jedinice su osvojile Normandiju i sa zapada ušle u Nemačku. Velike bitke vodili su u Africi engleski komandant Montgomeri i nemački komandant Romel. Istorija će im priznati veliku komandantsku sposobnost, veliku snalažljivost u složenim pustinjskim uslovima. Svaki od njih biće slavan u svojoj zemlji. Vjerujem da će istorija priznati da je jedan od najvećih komandanata bio Josip Broz Tito. On je rat vodio i dobio u posebnim uslovima, na poseban način. Tito je poveo rat bez države, ona je bila okupirana i razdeljena, rasparčana, poveo je rat bez vojske, bez magacina. Sve što mu je trebalo morao je oteti od okupatora. Tako je poveo i vodio rat, da bi ga završio sa novom državom, nešto većom od one stare Jugoslavije, sa snažnom armijom od oko osam stotina hiljada vojnika.
Ovaj Drugi svetski rat završen je za Jugoslaviju 15. maja 1945. godine. Za ostale zemlje završen je 9. maja. Ali, on je takođe različito i počinjao, onda kada su Hitler i Musolini to hteli, kad je njima odgovaralo.
Hitler je priznao poraz, niko ne zna da li je uvideo šta je uradio time što je uvukao svoj narod i ostale narode u jedan krvavi rat. On nije ništa rekao, izvršio je samoubistvo. Njegovim primerom pošao je njegov ministar propagande Gebels sa ženom i djecom. Bilo je i saradnika koji ga nisu sledili. Tako su se maršal Gering i drugi rađe predali protivniku i bili suđeni. Musolinija su uhvatili talijanski partizani i odmah obesili. Na takav način je okončao život jedan od velikih talijanskih zlikovaca.
Nemačka je i ovog rata morala i trebala biti kažnjena, pa je podeljena na Istočnu i Zapadnu Nemačku. Ali je ona uz američku pomoć i podršku veoma brzo rane izlečila i stala u red ostalih evropskih država, kao da rat nije ni povela ni vodila.
Toga maja 1945. godine svijet je odahnuo. Prestalo je ubijanje. Počelo je prebrojavanje, koliko ljudi je na svijetu manje. Kod nas u Jugoslaviji je svaki deseti stanovnik ubijen. Sovjetski Savez da bi se pobedio fašizam dao je najveći broj žrtava. Svakako će se nekada ljudi zapitati šta je čovečanstvo dobilo kada je dalo tolike žrtve. Odgovor može biti jedino: dobilo je SLOBODU. Još uvjek pod utiskom ratnih zbivanja, pod strahotom tolikih žrtava svijetu je bilo previše rata, želelo se da se to jednom prekine i da nadvlada razum. Zato su tada stvorene Ujedinjene nacije, mjesto za dogovore, mjesto za pregovaranje. Mjesto koje bi trebalo da sprečava sukobe i nesporazume. Tako bar, kad se ova institucija stvarala, to se želelo. Tako bi bilo, samo kada bi ljudi bili ljudi. Ali, već u ratu, onda kada se sagledao krah fašizma, obe strane u koaliciji počele su već da sagledavaju šta posle rata. Fašističke snage bile su toliko jake, da je trebalo bez rezerve udružiti sve moći i sposobnosti i svijeta kapitalizma i svijeta komunizma. Samo udruženim snagama uspeli su da ga pobede. Ali šta posle sloma fašizma? Posle sloma fašizma nastala je nova konfrontacija, nastala je nova podela sveta. Nastalo je takmičenje između sveta kapitalizma i sveta komunizma.
Takav odnos suparništva ta dva sistema nametnuo je niko drugi nego predsednik engleske vlade Čerčil, čovjek koji je veoma zaslužan za stvaranje antihitlerovske koalicije i za udruživanje svih snaga da bi se pobedio fašizam. A sada on otvara novu konfrontaciju između dva sistema, kapitalizma i komunizma. Neshvatljivo je bilo otvarati takvu konfrontaciju u vreme kada su u Japanu već eksplodirale dve atomske bombe, u Hirošimi i Nagasakiju. Strahoviti rezultati tih bombi bili su već poznati. Možda su Čerčil i ljudi njegovih gledanja smatrali da SSSR još nije ovladao tehnikom proizvodnje atomskih bombi i da je svet kapitalizma za sada u prednosti, pa će lakše osvojiti pozicije i nadvladati svet komunizma. Poznato je da je Čerčil bio antikomunista, još u doba pobede komunista u Rusiji.
Teško je objasniti šta se to dešava u ljudskim glavama, jedan teški rat tek se završava, a oni već razmišljaju o novom. I to ratom koji bi se vodio svim sredstvima, ratom gde se ne vidi pobednik, ratom za koga se govori da bi to bilo uništenje čovečanstva. A neki ljudi ne prezaju, da bi uništili protivnika reskiraju da unište i svoj narod. Kakva je to tolika mržnja ili strah, ili oboje. Možda se plaše da ona druga strana u ovoj tehnološkoj utakmici ne pronađe neko sredstvo koje će biti ubitačnije od onog sa čim oni raspolažu, pa se žure da se protivnik nadigra… Oni znaju da je cjeli Japan osjetio posledice atomskih eksplozija i da će osjećati možda stotinama godina, možda i duže, pa hoće takve probleme da nametnu cjelom svijetu. Ovakva neshvatljiva trka u naoružavanju, u pripremama za sledeći rat dovela je svijet do psihoze rata. Bilo je pitanje ko će početi prvi, ko će zapucati. HLADNI rat je već bio prisutan. Posebno je bila trka u što većoj proizvodnji atomsko-nuklearnog oružja i sredstava za lansiranje. Znači, treba proizvesti što jače sredstvo za uništavanje ljudi i što većom brzinom doturiti ga tamo da bi pobili što više naroda.