Rušitelji Jugoslavije uspeli su da rasture Jugoslaviju, uspeli su da izazovu sukobe u Sloveniji i Hrvatskoj, pa kasnije i da otvore građanski rat u Bosni, no jedino nisu uspeli da Srbiju uvuku u rat. Nisu uspeli da Srbiju zarate sa drugim republikama, niti Srbe iz Srbije sa drugim narodima. Ne može se reći da nisu pokušavali, da na uvlačenju Srbije u rat nisu insistirali ali to im nije pošlo za rukom.
Pokušali su to oni još slanjem jedinica JNA u Sloveniju, očekivali su i bombardovanje Ljubljane. Pokušavali su i bili spremni da tada izazovu javno mnjenje protiv Srbije i da svijet zatraži odmazdu – bombardovanje Beograda i drugih mjesta u Srbiji. Izostalo je bombardovanje Ljubljane, onda naravno nisu imali razloga da se to uradi sa Beogradom. Pokušali su i tokom borbenih dejstava u Hrvatskoj. Po nečijem nagovoru Tuđman je bombardovao Šid, znači teritoriju Srbije. Tada se očekivala reakcija Miloševića da uzvrati udarac i da bombarduje neki grad u Hrvatskoj. Trebalo je tada da Tuđman zakuka kako Srbija napada Hrvatsku i zatraži stranu pomoć. Ali, do uzvratnog udarca na teritoriju Hrvatske nije došlo, pa je strana intervencija i udar na Srbiju izostao.
Ostala je jedina nada rušiteljima Jugoslavije da potez uvlačenja Srbije u rat izvedu ratom u Bosni. Da tu ima istine vidimo – onda kada je u Lisabonu postignut dogovor mirnog rešenja bosanske krize, ambasador Cimerman utiče na Aliju Izetbegovića da odustane od dogovora, što ovaj prihvata i otvara sukob u Bosni. Bilo je pokušaja da se Srbija na neki način angažuje u Bosni ili u Kninu, svejedno gde i kada, samo da se stvore uslovi da se rat na ovom prostoru proširi i da se nekako Srbija, glavna republika iz sastava Jugoslavije, uvuče u borbe što bi za kasniju okupaciju ove cjele teritorije rušiteljima sasvim dobro došlo.
Mora se priznati, možemo govoriti da je Milošević pravio taktičke greške, ali nije napravio strategijsku pogrešku, nije Srbija uvučena u rat. I ne samo što je izbegao zamke oko uvlačenja Srbije u rat, nego i zamke lorda Karingtona koji je tvrdio da je Srbija započela rat. Nekome je i to trebalo da krivicu za rat optuži Srbiju. Milošević je takve insinuacije energično odbacio. Kad su te rušilačke snage gurnule Bosnu u rat, očekivale su da će teškoće i problemi na koje će naići Srbi u Bosni i Kninskoj krajini uticati na Srbiju da pređe Drinu i pohita u pomoć. To su želeli i na tome radili ne samo rušitelji Jugoslavije, nego i rukovodeći ljudi Srbi u Bosni i kninskoj okolini. Da bi podstakli takvu pomoć govorili su: Beograd se brani u Kninu. Govorili su, a sami se nisu spremali da odbrane svoje teritorije, svoje domove i svoj narod, pa kad je nastala opasnost glavačke su pobjegli u Srbiju.
Da je tada Srbija uvučena u rat, stanje u Srbiji danas bi bilo kao u tim krajevima, bila bi neka vrsta okupacije. Matica, kako su zvali Srbiju, bila bi ratom razrušena i strana soldateska bi opet, kao posle 1941. godine, šetala Srbijom.
Ovako, premda srpsko rukovodstvo u Bosni nije prihvatilo prvog maja 1993. godine Vens-Ovenov plan, da se prekine rat i kasnije ono kninsko rukovodstvo koje tražeći po svaku cjenu državnost tog prostora – dovode i jedni i drugi svoje teritorije u vrlo teške pozicije.
Ipak, Dejtonskim sporazumom spaslo se ono što se spasti moglo. Srbija je u sastavu Jugoslavije, ostala je i dalje podrška čitavom srpskom življu kako u Srbiji, tako i onom van Srbije. Nisu samo oni iz inostranstva, koji su stalno pokušavali da sruše Jugoslaviju i sada nastojali da preko Bosne ostvare to sa uvlačenjem Srbije i Jugoslavije u rat, već su na tome radili i neki drugi. Ti drugi su, nažalost, bili Milan Kučan i Franjo Tuđman. Oni su se bojali da ako na Balkanu ostane jedan snažan centar, ako ostane Jugoslavija bez obzira na njenu veličinu, da će to biti centar oko koga će se okupljati svi oni kojima je srcu bila prirasla ona Jugoslavija koju su srušili. Možda su želeli rat u Srbiji, da tamo unesu razaranje i haos, da bi time prikrili sve nedaće koje su napravili u svom narodu, svojom nesretnom razbijačkom politikom. Istina, možda su insistiranjem rata u Bosni i prenošenjem istog u Srbiju sprovodili politiku stranog razbijača Jugoslavije kome je trebalo da ostvari svoje vojne i političke ciljeve u cjelini, a ne samo delimično. Bez obzira na želje i ciljeve bilo je puno onih izvan Bosne i u njenoj sredini koji su gurnuli Bosnu i narode koji tamo žive u nesreću.
Pomagača da se raspali ratni požar u Bosni bilo je dosta. Neki su potpaljivali iz egoističkih razloga, da bi prodavali oružje i municiju, da se drugi ubijaju. A bilo je više onih koji su želeli da se požar rata širi dalje i znali su da sve dok postoji Jugoslavija, bez obzira na njenu veličinu i snagu, da nisu stvoreni vojni ciljevi za dalji prodor na Bliski istok.