Jugoslavija je moja domovina, ja drugu nemam. U njoj sam odrastao i čitav život proveo. Kada je fašizam napao moju domovinu aprila 1941. godine pokušao sam da je odbranim od te opasnosti. Bio sam u stroju branitelja, bio sam potporučnik u toj vojsci. Nismo uspeli. Doživeo sam poraz te vojske i moralni pad naroda u tadašnjoj Jugoslaviji. Kasnije, dobrovoljno sam krenuo da nastavim borbu protiv okupatora. Borbu za slobodu. Ta borba je trajala četiri godine. Oslobodili smo zemlju. Stvorena je nova lepša Jugoslavija. Voleo sam je. Učestvovao sam u njenoj obnovi i njenom razvoju. Za vreme njenog postojanja puno toga je izgrađeno. Proveo sam četrdeset godina u armiji, od toga petnaest godina kao državni i Savezni sekretar za narodnu odbrane. Posle toga dve godine predsednik Predsedništva Srbije i najzad pet godina član Predsedništva SFRJ. Biran sam u najviše forume moje partije, pa prema tome odgovoran sam i za sve što se desilo sa mojom zemljom. Istina, kada su rušenje Jugoslavije počeli da sprovode, nisam nekim ubedljivim sredstvima mogao to sprečiti, već sam se nalazio u penziji. Ipak sam novim rukovodećim ljudima predlagao šta da rade. Ali oni su, kao i svi drugi mladi ljudi, bili puni sebe, smatrali su da sve oni najbolje znaju i tako su postupali.
Da, tačno je da sam ukazivao, ali niko za ono što se Jugoslaviji desilo ne može leći sa mirnom savješću. U nekoliko navrata govorio sam Miloševiću, predsedniku Srbije, da su Srbi i Srbija stvarali Jugoslaviju, da su se za nju borili, pa prema tome, da je Srbija kao najveća republika u sastavu Jugoslavije najodgovornija za budućnost cele Jugoslavije i da on kao predsednik Srbije snosi istorijsku odgovornosti za opstanak i budućnost Jugoslavije. Govorio sam da samo u Jugoslaviji svi Srbi, pa i drugi mogu živjeti u svojoj domovini. On se tada slagao. Nisam ubeđen da je ostao dosledan tom stavu.
U jednom momentu pred saveze komunista Jugoslavije postavilo se pitanje kakvu organizaciju usvojiti. Jedni su bili za decentralizaciju po republikama. Milošević i Trifunović zastupali su stav jedinstveno organizovanog SKJ. Govorio sam: Srbija može usvojiti i podržati svaki oblik organizacije, samo nemojte dozvoliti da za rasturanje Saveza komunista Jugoslavije bace krivicu na Srbiju. Mislim da su ostali pri svom gledanju.
Negde 1987. godine pojavio se Memorandum SANU. To je bio njihov interni dokument, ali tako sastavljen da su oni u drugim republikama mogli pomisliti da iza njega stoji zvanična politika Srbije. Tražio sam od Miloševića koji je bio predsednik SKS da se zauzme zvaničan stav i da se osudi ovaj dokument. Po svemu tada, Milošević i SKS su prećutali da nešto kažu o Memorandumu. Isto tako, i kasnije, kada se povela rasprava kakvu Jugoslaviju za dalji period stvarati: federaciju ili konfederaciju. Zapadne republike koje su već naginjale izlasku iz Jugoslavije tražile su konfederalno uređenje, a Srbija i Crna Gora su želele federaciju i dalje. Rekao sam Miloševiću: „Srbija je toliko jaka da može podneti svako uređenje. Bolje prihvati i njihov stav samo da krivica za rasturanje Jugoslavije sjutra ne padne na Srbiju“. On je tvrdo zastupao svoj stav sve do rasturanja.
Onda, kada se predsednici republika nisu više mogli složiti ni po jednom pitanju, kada je bilo očito da će uslediti raspad zemlje, predlagao sam generalu Kadijeviću, pošto je po funkciji bio na mestu ministra odbrane, a Ustav je to i tražio, da armija zaštiti cjelovitost Jugoslavije, i da je jedini način sada da vojska jednog momenta skine svu šestoricu, da se to objavi narodu i da se onda raspišu izbori za nove ljude koji nisu opterećeni razbijanjem zemlje. General Kadijević je sve to prihvatio, tražio je moju pomoć. Obećao sam za takvu akciju moju podršku. Međutim, Kadijević nije krenuo. On jedino zna zašto.
Sa Jugoslavijom se desilo ono što se desilo. Niko za sve vreme agonije moje zemlje, pa i za vreme sukoba i rata nije zatražio moj savet ili stav po bilo kom pitanju. Ne znam da li su ma kog upitali šta i kako treba raditi.
Ipak, bez obzira kako neki misle i smatraju, Jugoslavija još uvjek postoji. Mala jeste, ali je naša. Ali, glavno, tu je. Amerika je ignoriše, kad njoj treba onda prihvata i priznaje njeno postojanje. Uglavnom, vidi se da bi rađe da Jugoslavije nema. Drži i dalje sankcije uperene protiv naroda u toj zemlji. Nemačka postupa skoro na isti način, kao i ova velika sila. Vatikan podržava one koji se obračunavaju i dalje sa Srbima. Po njihovim postupcima vidi se da nisu zadovoljni sa ostvarenim političkim i vojnim ciljevima na ovom prostoru. Šta onda raditi, treba se boriti za opstanak, ali to treba raditi obazrivo i pametno.
Treba se boriti za svoje mjesto u svijetu i na ovom prostoru svojom politikom. A to je politika mira, politika ravnopravnosti, politika u zemlji pravde i pravičnosti, snagom ekonomskog jačanja, politike dobrih odnosa sa svima, pogotovo sa susedima, politike jačanja demokratske ravnopravnosti. Svim tim i drugim treba zračiti i privlačiti druge ka saradnji, ka stvaranju unije jedinstva i dobrih odnosa svih država i naroda na Balkanu i šire. To mora biti cilj i zadatak ove male Jugoslavije. Ona samo tako može na ovom prostoru opstati. Jugoslavija u svim tim složenostima mora naći sebe. Ljudi koji se nalaze na njenom čelu odgovorni su za sve što se njoj desi. Ja drugu domovinu nemam.